Džoint za vakcinisane – deluje blesavo, ali radi

U Sjedinjenim Državama je gotovo polovina građana primila barem jednu dozu vakcine, a oko 38 odsto je primilo i drugu. Ali, sada broj vakcina daleko prevazilazi potražnju. Zato aktivisti, vlasti i preduzeća već neko vreme pokušavaju da motivišu ljude da dođu na vakcinaciju – pa i neobičnim akcijama.

Vlasti američke savezne države Ohajo svake sedmice organizuju lutriju – građani koji su se cepili mogu osvojiti i milion dolara. U Njujorku je krajem aprila svaka osoba koja je primila prvu dozu cepiva imala pravo na besplatni džoint. Država Mejn je uz vakcinu delila besplatne lovačke licence, a grad Nju Orleans pola kilograma jastoga.

U kragujevačkoj kafani „Biblioteka kod Milutina“ organizovana je vakcinacija, a i okretanje vola na ražnju. Ko primi vakcinu, dobije porciju. Država daje 3.000 dinara za one koji zavrnu rukav, a tržni centri ili apoteke dele vaučere i popuste. 

I u drugim delovima sveta se dolazi na kreativne ideje kako bi se povećao broj vakcinisanih. U indijskom Rajkotu zlatari cepljenim ljudima poklanjaju zlatne ukrase za nos, a u rumunskoj Transilvaniji moguće je primiti cepivo i u Drakulinom dvorcu – prigodno se vakcinisanima dele i diplome kojima se „verifikuje“ njihova besmrtnost.

Iako su neki od ovih podsticaja na prvi pogled bizarni, taj pristup nije nikakva novost. „Sličnih je akcija bilo već početkom 19. veka kada su se ljudi vakcinisali protiv boginja“, kaže istoričar medicine Malte Tisen. „I tada je cepivo bilo novo, a skepsa dosta velika. Zato su vlasti delile prehrambene namirnice, poklanjale slatkiše ili čak medalje kao potvrde o vakcinaciji.“

Skepsa usprkos podsticajima

Skepsa je stara koliko i vakcina. I odavno je to veliki problem, kako kažu nadležne institucije. Već krajem 2018, pre izbijanja pandemije korone, Svetska zdravstvena organizacija je saopštila da je „nespremnost na vakcinaciju“ jedna od deset najvećih zdravstvenih opasnosti u svetu.

Razlozi za to su itekako raznoliki, tvrdi Tisen: „Najpre, vakcinacija je u kontradikciji za zdravim razumom. Nešto mi biva ubrizgano u telo, nešto zbog čega se mogu razboleti, i to bi onda trebalo da me zaštiti.“

Vakcinacija se često doživljava kao veštačka „intervencija“ u prirodni tok stvari, dodaje naš sagovornik: „Postoje i neke predstave da je za prirodni proces razvoja tela bolje svojevrsno očvršćivanje, znači apsolviranje neke bolesti.“

A osim toga su, kaže Tisen, mnoge kampanje vakcinacije u industrijskim zemljama postale žrtve sopstvenog uspeha: „Mi danas zapravo živimo u eri imunizacije.“

Bez obzira radi li se o rubeoli, tifusu, dečijoj paralizi ili boginjama: „Iz naše je svesti gotovo u potpunosti nestala predstava da su zarazne bolesti nešto opasno – i to upravo zahvaljujući tome što smo ih dobrim delom eliminisali efikasnom vakcinacijom pedesetih i šezdesetih godina.“

Vakcinacija se doživljava i kao deo nacionalnog zdravstvenog programa: „Zato se“, kaže Tisen, „kod cepljenja uvek radi i o tome koliko ja u stvari verujem državnim institucijama.“ A to se, kako napominje ovaj stručnjak, pokazalo i u Francuskoj, gde je nepoverenje prema državnim institucijama tradicionalno veće nego u Nemačkoj: „I eto, tamo je spremnost na vakcinaciju odmah bila manja nego kod nas.“

Upravo se ti argumenti mogu pronaći u istraživanju američkog zavoda za statistiku prema kojem više od petine Amerikanaca još uvek okleva. Nepoverenje prema cepivu, ali i prema vlastima su među najčešće navedenim argumentima protiv vakcinacije. Više od 20 posto ispitanika je reklo: „Jednostavno ne verujem da mi to treba.“

Protivnici, skeptici, gunđala

I upravo u tome mnogi, a ne samo Malte Tisen, vide i najveći problem. Često ljudi koji ne prime vakcinu uopšte nisu neki odlučni protivnici vakcinacije. „Prvo imamo gunđala za koje je ovo i pitanje komocije. Onda imamo skeptike, ljude koji nisu načelno protiv vakcinacije, ali žele da sve znaju u detalje. I tu su onda još i protivnici cepljenja, oni su generalno protiv vakcinacije i argumentuju uz pomoć teorija zavere. Ali ta treća grupa je najmanji deo populacije“, kaže ovaj istoričar.

Načelno, kako napominje Tisen, kod dosadašnjih kampanja vakcinacije uočen je udeo od dva do pet odsto apsolutnih protivnika vakcinacije: „S njima se mora živeti, s drugima se može pričati“, kaže Tisen.

No danas ljudi uopšte ne moraju da dođu na vakcinaciju, već cepivo može da dođe do njih preko mobilnih timova ili vakcinacija u tržnim centrima i kafanama. Tako je u Srbiji nastala jagma za vaučerima (i vakcinom), a u Nju Orleansu je šezdeset kilograma rakova podeljeno za samo tri sata.

„To možda u prvi mah zvuči banalno i smešno, pola kila jastoga za jednu vakcinu“, priča Tisen. „Ali upravo to otkriva važnu stvar: da su ljudi lenji. Takođe, što je neki proces jednostavnije organizovan, on je i uspešniji. I upravo to je često rešenje problema.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.