Džon Apdajk (18.3.1932 - 27.1.2009)

Dva puta je dobio Pulicerovu i Nacionalnu nagradu za romane o bivšoj srednjoškolskoj košarkaškoj zvezdi Hariju Zeki Angstromu: „Zeka je bogat“ i „Zeka je umro“. Među njegovim najpoznatijim delima su „Kentaur“ i „Parovi“. U toj njegovoj najpoznatijoj knjizi pisao je o seksu. Jednom prilikom je rekao: "Pokušao sam seks da prikažem u kontekstu običnog ljudskog iskustva, a ne kao nešto monstruozno, što se dešava samo iza zatvorenih vrata".

Ličnost pisca je u delu prikrivena

Šira publika ga je znala po delu „ Veštice iz Istvika“ prema kojem je snimljen istoimeni film. Na pitanje da li sebe uvodi u svoje knjige čuveni pisac je govoreći o Vešticama iz Istvika duhovito primetio: „Jedan deo onoga što napišete u svakom slučaju mora da bude ličan mada je to u knjizi obično prikriveno. Kad sam ja u pitanju možda se to odslikava u načinu na koji stariji ljudi iz srednjeg staleža provode svoje vreme, putuju po Americi, u njihovim navikama…..“

Optuživan za podršku establišmentu

Apdajk je progovarao u ime miliona čitalaca iz vremena Depresije koje su odgajali ambiciozni roditelji, ujedinjeni patriotizmom poniklim iz Drugog svetskog rata i novom svetskom podelom prirodnih bogatstava. Beležio je, a povremeno i personalizovao generacijsku konfuziju u vezi sa građanskim pravima i ženskim pokretom, kao i protivljenjem ratu u Vijetnamu, a optuživan je i da je mizogen, pa čak i da je rasista i apologeta establišmenta. Ipak, mnogo češće je hvaljen zbog tečnog i poetskog stila.

Lepo se može pisati – o svemu

Dobio je sva književna priznanja a njegova dela su gotovo redovno bila na listama bestselera. Nikada nije dobio Nobelovu nagradu ali je kroz to skustvo prošao preko svog izmišljenog junaka Henrija Becha, feminiziranog, jevrejskog pisca. Apdajka su kritikovali što lepo piše ni o čemu. On je odgovarao da se pisati može o svemu, čak i o kartonu mleka.