Da li je EU zrela za Nobelovu nagradu?

Kada je predsedavajući Nobelovog komiteta Torbjorn Jagland 12. oktobra 2012 u Oslu saopštio odluku - u publici se čuo začuđeni šapat, Ali za Komitet, odluka je bila logična. EU je zaslužila Nobelovu nagradu jer je „više od šest decenija davala doprinos miru i pomirenju, demokratiji i ljudskim pravima u Evropi.“ To je za Komitet „najvažnije postignuće Evropske unije“.

Dok se evropske institucije svakog dana bave komplikovanim pitanjima zajedničkog tržišta, zaštite potrošača ili spasavanja evra, Nobelov komitet podsetio je na stvari koje se za Evropljane razumeju same po sebi. Od francusko-nemačkog pomirenja posle Drugog svetskog rata, preko prijema država bivšeg Istočnog bloka posle pada berlinskog zida, pa sve do evropske pesrpektive za zemlje zapadnog Balkana - uvek je „stabilizaciona uloga Evropske unije pomagala da Evropa od kontinenta rata postane kontinent mira.“

Odluka iz Osla je zamišljena i kao upozorenje

Zvanični predstavnici EU su bili prijatno iznenađeni nagradom - obrazloženje su i te kako dobro razumeli. Predsedavajući Saveta EU Herman van Rompej je čak rekao da je EU „najveća mirotvorna institucija svetske istorije“. Predsednik Komisije EU Žoze Manuel Barozo pokazao se blizak narodu pa je naglasio da su nagradu zaslužile ne samo institucije i države-članice EU, već i njenih 500 miliona građana. On je Nobelovu nagradu za mir iskoristio i kao povod da razveje krizno raspoloženje: „Nagrada pokazuje da Evropska unija i u ovim teškim vremenima ostaje inspiracija za države i narode širom sveta i da je međunarodnoj zajednici potrebna jaka Evropska unija.“

Nešto kasnije, Norvežanin Jagland je u jednom novinskom intervjuu upozorio na opasnost od raspada EU. On je rekao da je Nobelov komitet svojom odlukom hteo da ukaže i na to „šta je sve stavljeno na kocku“ – „Ako evro propadne, moglo bi se raspasti i zajedničko tržište. Niko ne zna ko kako bi se to završilo.“

Gde je inspiracija?

Kritičari ove dodele kažu da Evropska unija nije dorasla zahtevima Nobelove nagrade. Da ona odbija da pomaže izbeglicama, da prodaje velike količine oružja na područjima gde vladaju sukobi, te da i u svojim okvirima dopušta sve veće socijalne suprotnosti. Neki se čak šegače na račun odluke iz Osla. Notorni protivnik EU u Evropskom parlamentu, Britanac Najdžel Feridž, rekao je da je u pitanju „vrlo zakasnela prvoaprilska šala.“

Ali, to je ekstremni primer. Mnogi su odluku prokomentarisali u duhu poslanice Zelenih u Evropskom parlamentu, Rebeke Harms. Ona je, nekoliko dana nakon objavljivanja odluke Komiteta, a neposredno po završetku samita EU, bila razočarana raspoloženjem koje je tamo vladalo: „Šta se to desilo, gde je taj trenutak kontemplacije? Zašto je otišao u vetar apel Nobelovog komiteta da se zamislimo nad sobom, da nam misli budu velike?“

Neki su demonstrativno ostali na distanci

Umesto „velikih misli“, često prisustvujemo malim zađevicama. Simptomatično je pitanje ko će u Oslu da primi nagradu. Bar su se predsednici Saveta (Van Rompej), Komisije (Barozo) i Parlamenta (Šulc) vrlo brzo složili da odu - sva trojica. Biće  zanimljivo da se vidi ko će prvi da se rukuje sa kraljem i ko će držati govor; a ako budu govorili svi - kojim redom će to učiniti.

A onda se nedeljama raspravljalo o tome koji će državnici prisustvovati dodeli. Nemačka kancelarka Angela Merkel bi htela da dođu - svi. Francuski predsednik Fransoa Oland najpre je rekao da će otići samo ako odu i svi ostali; sada znamo da će ići i pored toga što će, kako se očekuje, na dodeli biti samo dve trećine šefova ili vlada EU. To što evroskeptični britanski premijer Dejvid Kameron neće biti prisutan, nikoga ne iznenađuje. A njegov duhovni brat iz Češke Vaclav Klaus takođe žali da ostane u svom praškom zamku. Evropska unija kao uzvišeni svetski mirovni projekat? Spor oko Nobelove nagrade mnogo bolje pokazuje niskosti svakodnevne rutine. Ali, u poređenju sa počecima, možda je upravo to - velika tekovina.

Autori: Kristof Haselbah / Saša Bojić
Odgovorni urednikl: Ivan Đerković