Da li je Hrvatska zaista postala nesigurnija zemlja?
26. avgust 2019.
Hrvatski mediji objavili su početkom leta neuobičajeno veliki broj vesti o teškim kriminalnim delima. O ubistvima, pokušajima ubistva, teškim razbojništvima, silovanjima i premlaćivanjima s nanošenjem težih povreda – da nabrojimo samo glavne kategorije. Sve to moglo je se tokom juna i jula da se pročita gotovo svakodnevno. Izostala su, međutim, objašnjenja takvog trenda. Nisu konsultovani kriminalozi, sociolozi, psiholozi… Ostala je zato da visi u vazduhu i pretpostavka da je možda reč o utisku izazvanom letnjim nedostatkom većine drugih medijskih tema.
Ali, to ipak nije bio slučaj. Kao što su nam objasnili u MUP-u, njihove statistike zaista ukazuju na porast teškog kriminala u navedenim mesecima. I to ne samo u odnosu na prethodni deo ove godine. Jer, generalno se u Republici hrvatskoj beleži znatno više krivičnih dela u prvih sedam meseci 2019. godine, u poređenju s istim periodom prošle godine: 31.580 slučajeva prema 29.653. S obzirom na taj isti period ove godine počinjeno je 25 odsto više ubistava (15 prema 12), pokušaja ubistava 19 odsto više (62 prema 52), silovanja 14 odsto više (41 prema 36), svih krivičnih dela na štetu maloletnika 27 odsto više (3.806 prema 3009), a razbojništava sedam odsto više (415 prema 387).
Upravo u junu i julu 2019. godine dogodilo se nešto više određenih teških krivičnih dela nego što bi do danas iznosio ovogodišnji mesečni prosek. Od 62 pokušaja ubistva, recimo, na ta dva meseca se odnosi njih 23. Ipak, pitanje je kako tumačiti rast u ovoj godini generalno, a kako poseban trend unutar dva meseca koji predstavljaju otprilike polovinu leta. Što se tiče potonjeg, valja dodati i to da je vidljivost letnjih težih kriminalnih dela svakako bila potencirana činjenicom da su ona bila medijski atraktivnija. Naime, zbog toga što su često kao žrtve uključivala strane državljane – turiste na Jadranu.
Policajce rasporediti na ulicu, umesto po kancelarijama
Kako su nam potvrdili iz MUP-a, samo za mesec jul ove godine je kroz dotični 31. dan zabeleženo 783 stranih državljana oštećenih krivičnim delima u Hrvatskoj, a prošle godine701. Stranci su povremeno bili i počinioci: ove godine u julu njih 168, a prošle 151. „Ali ipak je to suviše kratak period da bismo u kriminalističkom pogledu kategorički nešto konstatovali. To ćemo moći tek nakon zatvaranja statistike za čitavu godinu, da nas preuranjeni zaključak ne bi odveo u pogrešnom smeru", kaže za DW kriminolog i stručnjak za bezbednost Željko Cvrtila. On napominje da je osim toga nužno uzeti u obzir i višegodišnje vrednosti pojedinih kategorija posmatranih dela.
„Definitivno se slažem s tim da je kriminal na Jadranu medijski prisutniji", nastavlja on, „a imajmo u vidu i da leti nastaje drugačiji kontekst u kojem se sve to zbiva. Jer, veće su gužve na nekim mestima, troši se više alkohola i raznih stimulansa. S druge strane, nipošto ne smemo olako da pristupimo već i ovoliko vidljivom trendu.“ Cvrtila zato upućuje na kriminalističke mehanizme suzbijanja – a prethodno, narabno, i prevencije – takvih dela: „U prvom redu većom prisutnošću policajaca tamo gde oni deluju kao direktni proizvođači sigurnosti.“
Naš sagovornik insistira na tezi da bi MUP trebalo znatno bolje da rasporedi svoj kadar. Preciznije rečeno, više policijskih službenika je potrebno na ulici, nego što ih trenutno ima po sekretarijatima i raznim kancelarijama. „Hrvatska je i dalje relativno bezbedna evropska zemlja, ali biće kasno ako dođe vreme da zakukamo, a nismo posegnuli za jednom takvom merom", dodale Željko Cvrtila. Ali nemojmo zaboraviti i ulogu medija u svemu tome. Jasno je da u smislu društvenog razvoja uopšte nije svejedno da li oni izveštavaju oni o kriminalu s namerom da pomognu u razumevanju zbivanja, ili da jednostavno prodaju svoju robu.
Teorija i praksa kultivi9sanja
Helena Popović, mediolog sa Univerziteta u Zagrebu, smatra da bi odgovorno novinarstvo uključivalo situiranje pojedinačnih kriminalnih događaja unutar šireg društvenog konteksta, te bi nudilo nešto složeniju interpretaciju. „A ne izveštavanje na nivou komšijskog čavrljanja. Jer način izveštavanja o nasilju i kriminalu kod nas i ne samo kod nas, redovno uključuje narative u kojim se žrtva i počinilac psihologiziraju. Kopanjem po njihovoj prošlosti 'otkrivaju' se biografski detalji. Sledi povezivanje navedenih nivoa kako bi se zločin postavio u donekle 'razumljive' granice", kaže Helena Popović.
To se prema njenom uvidu obično zbiva npr. tako što se događaj prikaže kao izuzetno šokantan i gotovo neverovatan. „Citiraju se, recimo, susedi počinilaca", navodi Popović, „koji svedoče da je počinilac uvek bio miran i pristojan, i da je uvek lepo pozdravljao. Takvi dramaturški razrađeni, senzacionalistički narativi konstruišu se s komercijalnom svrhom privlačenja publike, odnosno oglašivača. A to je posebno problematično ako uzmemo u obzir specifičnost nasilja kao teme, ako je promišljamo kroz prizmu medijskih efekata." Helena Popović ukazuje pritom na istraživanja američkog naučnika Džordža Gerbnera, autora poznate teorije o tome da mediji doprinose „kultivaciji percepcije" u društvu.
Gerbner je sedamdesetih godina pokazao da TV-sadržaji, uključujući više nasilja nego što ga ima u stvarnosti, nameću sliku sveta kao nesigurnog i opasnog. „Time se razbija poverenje i solidarnost među članovima ukupnog društva. Danas smo zbog sveopšte komercijalizacije medija još više izloženi raznim nasilnim sadržajima. A treba reći i to da, u hrvatskom kontekstu, svedočimo retradicionalizaciji i fašizaciji društva koja implicira sve veću toleranciju na nasilje. Ne treba stoga da čudi ako je ono, statistički gledano, u porastu“, zaključila je Helena Popović.