Deset godina nakon uragana Katrina

Na mestu na kojem je pre deset godina probijena brana okupila se masa ljudi. Tada je voda preplavila celu gradsku četvrt, na hiljade ljudi je ostalo bez krova nad glavom. Danas se svečano otkriva spomen-ploča koja podseća na 29. avgust 2005., na dan koji je promenio život ovih ljudi.

U govorima održanima povodom otkrivanja ploče sve se svodi na to da četvrt nije toliko stradala zbog prirodne katastrofe, koliko zbog niza ljudskih grešaka. Tom Peper iz humanitarne organizacije Common Ground Relief priča da su se vlasnici kuća u četvrti Louver najnt ward pouzdali u gradske brane: "Ljudi su se osećali sigurnima, jer im je rečeno da su zaštićeni." Čak su im i osiguravajuća društva govorila da im osiguranje nije potrebno ako stanuju na udaljenosti većoj od 300 metara od brane.

Međutim, ispostavilo se da nisu bili sigurni. U katastrofi je poginulo oko 1.500 ljudi. Mnogi preživeli su izgubili sve, godinama se nisu mogli vratiti u kuće u kojima su generacijama živele njihove porodice. Robert Ričardson je jedan od onih koji su se vratili. Kao i mnogi drugi Afroamerikanci i njegova porodica se ovde doselila posle Drugog svetskog rata. Posle oluje 2005. godine morali su da odu. Međutim, ono što ga je psihički uništilo nije bila bujica vode, već duga borba koja je usledila.

Podela i diskriminacija

Američka vlada je posle katastrofe osnovala najveći fond za pomoć u istoriji zemlje: 10 milijardi dolara za ponovnu izgradnju kuća. Ali, već je sam zahtev za dodjelu pomoći za mnoge ljude predstavljao veliki problem: mnogi nisu imali vlasničke listove za svoje kuće, za druge je birokratija bila previše komplikovana.

Ipak, najgore je bilo nešto drugo. "Naši saradnici su uočili da belci, vlasnici kuća, dobijaju više novca nego crnci. Čak i kada su starost i veličina kuće bili slični", priča Kašuana Hil iz savetovališta "Greater New Orleans Fair Housing".

Naime, kod otštete se u obzir nije uzimala stvarna cena ponovne izgradnje objekta, nego tržišna vrednost nekretnine. A ona zavisi i o tome gde se kuća nalazi. "Kuće u afroameričkim četvrtima su manje vredne od onih u kojima žive belci", objašnjava Hil.

Bolji život negde drugo

Nevladina organizacija Fair Housing je 2008. godine protiv te prakse podigla sudsku tužbu. Nakon toga je vlada 2011. stavila na raspolaganje još 60 miliona dolara. I opet, za neke to nije bilo dovoljno ili je pomoć stigla prekasno.

Za aktivistkinju Vanesu Džerindžer poruka je jasna: "Mi vas ne želimo, I zato vam što je moguće više otežavamo povratak." Ona smatra da tu ništa neće promeniti ni naknadna poboljšanja vladinog programa za pomoć: "Prošlo je deset godina. Ko se do sada nije vratio, neće više ni doći." Kaže da su mnogi njeni prijatelji počeli bolji život negde drugde: "Njihova deca idu u dobre škole, oni imaju dobra radna mesta."

Zapošljavanje u Nju Orleansu pre svega je veliki problem za Afroamerikance: 48 posto njih je nezaposleno. Zbog toga teško pronalaze i stan. A pogotovo nakon Katrine, kada su zbog nedostatka stambenog prostora stanarine znatno porasle.

„Etničko čišćenje četvrti“

U uraganu nisu stradale samo privatne kuće, nego su oštećene i mnoge stambene zgrade. Četiri velika stambena bloka sa stanovima za socijalno ugrožene osobe morala su potpuno da se sruše. Grad za sada ne planira izgradnju novih takvih stanova. Umesto toga se ljudima dele bonovi za privatno iznajmljivanje stana. A tu je diskriminacija na dnevnom redu, upozorava Hil: "Vlasnici zgrada mogu potpuno legalno odbiti stanare sa bonovima." Prema njenim procenama, 96 posto onih koji su dobili bonove za stan, tamne su boje kože. I to je, kako kaže, oblik subvencionisane diskriminacije.

I Robert Ričardson upozorava: "Oni sve žele da sruše i jednostavno očiste celu četvrt. Da li me shvatate: etničko čišćenje." Razlog za njegove teške optužbe su iznenadna ulaganja u podizanje vrednosti ove četvrti, koja pre Katrine nisu bila planirana. Grade se novi stambeni objekti i sportski kompleksi, novi vatrogasni dom. Sve se to gradi nakon što se vratila samo jedna trećina nekadašnjih stanovnika. Džerindžer se pribojava da će i povratnici morati ponovo da odu jer su povećane stanarine i komunalije. Uskoro će to sebi moći da priušte samo beli Amerikanci.Toliko hvaljeni preporod Nju Orleansa, događa se bez onih koji su ovde živeli pre Katrine.