Da, Nemačka je u recesiji, ali...

Osobenost slučaja Tibet jeste u tome što je pažnja sveta usmerena na dalaj lamu, piše Frankfurter rundšau:

„Dalaj lama želi da za Tibet obezbedi istinsku autonomiju. U Kini kakva je danas, takva autonomija je nemoguća. Bila bi moguća tek u slučaju demokratizacije i federalizacije zemlje. Te nade neće se ispuniti za života 14. dalaj lame, ali će ga svakako nadživeti.“

O istoj temi list Šveriner cajtung piše:

„Imajući u vidu sadašnju situaciju postoji samo jedan realan scenario za budućnost: Tibetancima će se desiti ono što se desilo Indijancima u severnoj Americi. Iskorenjivanjem njihovog jezika, kulture i time identiteta biće asimilovani. Dakle postaće deo većinskih Han Kineza.“

Pregovori sa talibanima ne rešavaju situaciju

Nije toliko važno da li je ideja dobra ili loša, koliko da je iznese pravi čovek u pravom trenutku - smatra komentator lista Merkiše algemajne povodom ideje da se pregovara sa takozvanim umerenim talibanima i primećuje:

„Kada je bivši predsednik SPD Kurt Bek prošle godine predložio da se pregovara sa talibanima kako bi se uspostavio mir u Avganistanu, usledile su kritike i podsmevanja samozvanom strategu iz Majnca. Sada, kada je ista ideja stigla od, istina značajnijeg igrača, pri tome iznesena uz neodoljiv „Obama šarm“, na svim stranama sa razumevanjem klimaju glavama. Ideja u međuvremenu nije postala tačnija i bolja. Sa fanaticima među talibanima kakav je Mula Omar niti može, niti hoće bilo ko da pregovara. Umereni talibani, sa kojima bi se moglo pregovarati, izazvali bi u najboljem slučaju rascep, ali time još ne bi bio rešen i problem terorističkih napada.“

Pregovorima sa talibanima bavi se i minhenski Zidojče cajtung i piše:

„Avet kruži Hindukušom – avet umerenih talibana. Ceo svet, uključujući i supersilu SAD na čelu sa predsednikom Obamom sada bi da pregovara sa njima polažući nadu u kraj rata pregovorima, a ne topovima. Ali, kako bi trebalo da izgledaju ti umereni božji ratnici? Muškarci sa poludugim bradama? Zagovornici šarija lajt? Grupu o kojoj je reč, teško je identifikovati. Ne postoji nikakav program, nikakvi zvanični predstavnici, nikakvo političko krilo talibana sa kojim bi moglo da se pregovara kao što se u Severnoj Irskoj moglo pregovarati sa političkim krilom IRA i Šin fejn. Ali, jedno je jasno: onaj ko želi učešće talibana u vlasti morao bi odustati od projekta uspostavljanja istinske demokratije. Taj mir Avganistanci bi morali da plate slobodom.“

Najzad, berlinski Tagesšpigel sve stavlja u širi kontekst:

„Američki predsednik Barak Obama je spreman, ukoliko bi to bilo od koristi, da pregovara sa umerenim talibanima i mulama u Teheranu. Kako je u toku reorganizacija palestinskog rukovodstva čini se da bi bili mogući i indirektni pregovori sa Hamasom. Nedostaje još samo libanski Hezbolah i društvo đavola bilo bi kompletno. Naime, vreme dogmatskog čistunstva je prošlost.“

Kriza najteže pogađa najsiromašnije

List Nojes dojčland o svetskoj ekonomskoj krizi, pored ostalog, piše:

„Gvozdeno je pravilo da za jedan odsto manji privredni rast za sobom povlači novih dvadeset miliona siromašnih. Ono što u centru dovodi do sve veće nezaposlenosti, na periferiji ima smrtonosne posledice. U najnovijem izveštaju UN procenjuje se da će broj dece koja umiru od gladi porasti za 200 do 400 hiljada - i bez krize svakodnevno ih umire dvadesetak hiljada. Ne preza se ni od kakvog rizika ili sume kako bi se ponovo podstakla privreda, dok se štedi svaki cent kada je pomoć nerazvijenim u pitanju.

Prema procenama Svetske organizacije za ishranu, FAO, da bi se otklonila glad u svetu bio bi dovoljan dvadeseti deo sume od 787 milijardi dolara koliko je izdvojeno za pakete pomoći američkoj privredi i bankama. Tridesetpet milijardi dolara za otklanjanje gladi manje je od 40 milijardi koliko se u razvijenom svetu godišnje troši za hranu za kućne ljubimce. A to je zanemariva suma u odnosu na desetine hiljada milijardi koje se troše na naoružanje. Nedostaje jedino politička volja da se odrede prioriteti i to je smrtonosni propust politike“, piše „Nojes dojčland“.

Sve, sve, ali bonusi...

List Vestfalen blat podseća Nemce da njima nije najgore u krizi i piše:

„Da, Nemačka je u recesiji. Da, recesija će odneti mnoga radna mesta. Da, blagostanje će biti nešto manje. Ali, te brige blede ako se ima u vidu da je ugrožena egzistencija miliona ljudi u nerazvijenim zemljama. Prilikom kupovine novog automobila dobija se premija od dve i po hiljade evra za stari ako ima devet i više godina. Dve i po hiljade evra je četiri puta više od prosečnog godišnjeg prihoda građanina Indije.

Za spas nemačkih banaka izdvojeno je 480 milijardi evra. To je dvadeset puta više od svih dugova 22 najsiromašnije zemlje Afrike. Zbog krize rezervisano je manje aranžmana za godišnje odmore. Godišnji odmor je mislena imenica za kineskog radnika - migranta. Zato bi bilo dobro da mi Nemci malo obazrivije baratamo pojmom kriza.“

Kriza – ne kriza, nekima je dobro. Sledeći slučaj zabeležio je list Augsburger algemajne:

„Nema kraja seriji sramotnih isplata premija vrhunskim menadžerima. Danas je na redu Upravni odbor Poštanske banke. Njegovi članovi dobiće premiju od ukupno 11 miliona evra samo za to što je njihovu banku progutala Dojče bank. Poštanska banka ima najviše štediša u Nemačkoj i milionima tih štediša preostaje samo da posmatraju ovo posezanje u njihov džep. I ovaj slučaj ponovo ukazuje na apsurdnost celog sistema premija. Šta bi još moralo da se dogodio da prestane bezumlje?“