Daleko od očiju, daleko od srca

U Grčkoj ponovo vlada red. Šatori iz divljih kampova na granici sa Makedonijom su nestali. Životu u blatu, dimu, smeću i fekalijama je došao kraj. Grčka vlada je sve počistila. Nakon evakuacije kampa u Idomeni vlasti su sada uklonile i poslednji bedni kamp. Evropa može da odahe, neće više biti slika dece u blatu.

Međutim, optužbu da je Evropa zakazala u izbegličkoj krizi Grci ipak ne mogu opovrgnuti. Jer patnje izbeglica se nastavljaju - samo bez prisustva javnosti. Više od 50 000 izbeglica se i dalje nalazi u zemlji. Većina je pod okriljem države, u zvaničnim smeštajima koje je Grčka vlada namenila izbeglicama, no, tamo nije ništa bolje. UNHCR to stanje opisuje nedostojnim čoveka. Ali, humanitarnim organizacijama i medijima pristup kampovima nije dozvoljen - Tamo gde nema tužitelja, nema ni sudije.

Širom sveta 60 miliona izbeglica

Pri tome je sudbina onih koji su zaglavljeni u Grčkoj samo fusnota u istoriji izbegličkih kriza širom sveta. UN navode podatak o oko 60 miliona izbeglica širom sveta, polovina od toga su deca. Njihova sudbina je u Evropi u velikoj meri nepoznata jer većina njih ne dolazi u našu blizinu. Desetne hiljada izbeglica iz sirijskog građanskog rata je u kampovima poput Zatara u Jordanu ili pak u Turskoj. U Libiji, prema procenama, milioni izbeglica čekaju na prelazak u Evropu.

Uzroci izbeglištva su brojni, a krizna mesta se nalaze širom sveta: U Maliju je više od 200 000 ljudi bilo primorano da beži od rata i razaranja. U Mijanmaru vlada proteruje narod Rohinđa. Takođe u navodno "sigurnim zemljama porekla", poput Pakistana i Avganistana mnogi beže zbog straha za goli život.

Bodljikava žica na šengenskim granicama čini se normalnom

Mi ovde pokušavamo da situaciju stavimo pod kontrolu, jer - broj izbjeglica mora biti smanjen. Za šest milijardi evra dobijenih od Evropljana, Turska zadržava izbeglice i smešta ih u šatorske gradove, dok Austrija i balkanske zemlje svoje granice drže zatvorenim. Bodljikava žica na šengenskim granicama čini se skoro normalnom ovih dana.

Začarani krug ilegalnih prelazaka granica i vraćanja natrag je odavno počeo. I mi smo ponovo tamo gde smo bili prošlog leta. Beskrupulozni krijumčari im obećavaju prelazak u Evropu u prepunjenim brodovima. Samo u ovoj godini se u Sredozemlju utopilo skoro 3000 izbeglica. Oko 1000 više nego u prethodnoj godini.

Pa ipak političari u Evropi te svoje mere prodaju kao uspešne. Tačno je sledeće: Broj pridošlica je drastično smanjen. Ipak "zabrinuti građani" su samo obmanjeni time da vlade imaju izbegličku krizu pod kontrolom. Manje izbeglica u zemlji i problem je rešen, tako glasi poruka. To je politika skretanja pogleda, guranja pod tepih, koja nas ovde smiruje, ali koja predstavlja licemerje od kojeg teško da ima većeg. Jer izbeglička kriza i dalje traje, i izvan evropskih granica. Globalno rešenje ne postoji. A pritisak na vlade u Evropi se javlja samo onda kada su građani direktno pogođeni - a oni su naravno pogođeni sve manje kada se suočavamo sa sve manjim brojem izbeglica.

Sredozemlje kao groblje evropske tvrđave

Uz sve to i sledeće: stvarno rešenje podrazumijeva rešenje uzroka izbeglištva. Ipak sve dok se u Siriji vode borbe ljudi će i dalje pokušavati da dođu u Evropu. Nikakva bodljikava žica ih neće zadržati - samo će Sredozemlje očigledno postati groblje koje okružuje tvrđavu Evropa. Sporazum EU i Turske, kao i zatvaranje Balkanske rute doduše smanjuju broj izbeglica u Evropi, ali povećavaju broj mrtvih u Sredozemlju.

U Nemačkoj se navodi da su izbeglice i dalje dobrodošle - ipak na putu do nas im preti smrt. Bilo bi dobro kada bi se ovom cinizmu stalo u kraj i kada bi se omogućio legalni dolazak za one kojima je potrebna zaštita i to za celu Evropu i ne samo za koaliciju voljnih. Bila bi to u najmanju ruku perspektiva i za brojne milione izbeglica u celom svetu čiju sudbine Evropa jedva da primećuje.