Dan sećanja

Piše: Dragan Aleksić

Meni je sedam godina. Živim sa mamom. Deda, mamin tata, posećuje nas jedanput godišnje. Za Dan sećanja. Tada svi sedimo u kuhinji pola sata. Deda pije kafu i jede kolač, koji je mama dan ranije kupila u italijanskoj pekari. Uvek kupi dva kolača. Jedan za dedu, jedan za mene. Sebi ne kupi. Kaže da ne voli te kolače, ali ja mislim da je u pitanju novac. Deda pita mamu kako stoji sa dugovima na kreditnim karticama. Mama kaže da nema nekih velikih dugova, da to polako raščišćava.

Mama i ja kod babe i dede idemo za Božić, Dan zahvalnosti, babin rođendan i dedin rođendan. Četiri puta godišnje.

Deda me vozi svojim džipom na veliko Vojničko groblje kraj grada koje je pola sata udaljeno od nas. Prvi put sam išao na to groblje kada mi je bilo četiri godine. Ove godine mi je četvrti put kako idem tamo.

Deda je bio vojnik. Ratovao je u Iraku. Njegov otac je ratovao u Vijetnamu, a deda u Koreji. Deda je visok i jak. Deda je razočaran čovek. Prvo ga je razočarala žena, moja baba, jer mu nije rodila dvojicu-trojicu sinova ili barem jednog. Rodila mu je dve ćerke. Starija sestra moje mame je stradala u saobraćajnoj nesreći. Završila je srednju školu i posle maturske večeri više njih je ušlo u jedan auto, pa su nekuda pošli. Vozač je bio neiskusan i malo pijan. Desila se nesreća. Petoro njih iz auta je poginulo, a jedna devojka je preživela, ali je ostala paralizovana. Moja mama je razočarala dedu jer nije postala vojnik. Što nije nastavila porodičnu tradiciju.

Deda vozi tamnozeleni Jeep Wrangler Sahara. Gleda pravo. Na očima su mu crne Ray-Ban naočare. Brkovi su mu beli i oštri, kao moja mala četka sa kojom ribam WC šolju ako iz škole donesem slabu ocenu. Ako je ocena jako slaba, onda ribam celo kupatilo. To dugo traje. Zato se trudim da nemam slabih ocena, posebno ne jako slabih. Dok vozi, deda me pita kako mi je u školi. Ja kažem da mi je bilo dobro. Deda kaže da ne trpim ako me neko dira, nego da se borim. Ja sam njegova krv, ratnička. Ja nosim njegovo prezime. Ako me više njih maltretira, onda će on da obuče svečanu uniformu, sa svim ordenjem, i dođe u školu na razgovor sa direktorom. A malo će da baci oko i na huligane koji me napadaju. Deda onda pita da li mama pije samo pivo ili još nešto. Ja kažem da pije samo pivo, ponekad. Deda pita da li imamo dovoljno para. Ja, naravno, kažem da imamo, znam šta mi je mama rekla. Deda pita da li dolaze neki muškarci u našu kuću. Ja se pravim prost, pa pitam kakvi muškarci. Deda malo ćuti, pa onda pita da li mama ima novog dečka. Ja uvek kažem da nema I da nas ne posećuju muškarci. Lažem. Tako je najbolje, za dedu. Jednom davno je kroz zube prosiktao: „Da mi je samo znati ko ti je otac!“ Ja isto ne znam ko mi je tata.

Na Vojničkom groblju je na stotine kamenih spomenika. Svi su isti. Ne mogu da se prebroje. Na svakom spomeniku je uklesano ime i prezime, čin, datum rođenja i datum smrti. Na nekim spomenicima je upisana i po jedna poruka. Kod dedino tate, mog pradede, piše: OTIŠAO, ALI NIJE ZABORAVLJEN. A kod dedinog dede, mog čukundede, napisano je: OTIŠAO DA POSEČE ZMAJA. To mi se jako svidelo kad sam bio mali, kad sam imao četiri, pa pet godina. Pitao sam dedu da mi objasni gde je to njegov deda otišao da poseče zmaja? Kog zmaja? Deda mi je odgovarao da je njegov deda otišao jako daleko da se bori sa zmajem, sa neprijateljem. Njegov deda je bio hrabar vojnik, njegov otac je takođe bio hrabar vojnik, i on je bio hrabar u Iraku. Deda bi uvek završio sa time da ću i ja jednog dana da budem hrabar vojnik.

Deda svaki put iz džepa izvadi punu šaku žutih penija. Neki su novi i sjajni, a neki stari i skoro crni. Napuni mi dlan penijima, pa onda zajedno po nekoliko njih stavljamo na spomenik njegovog oca i pedesetak koraka udaljen spomenik njegovog dede. Deda mi uvek kaže da je to običaj. Tako se vojnicima plaća za sve ono što su učinili za svoju zemlju. Onda obiđemo još nekoliko grobova gde su sahranjeni dedini saborci. I na njihove spomenike stavljamo po nekoliko penija. Deda glasno izgovara njihova imena.

Po celom groblju su zastave, velike i male.

Na povratku, dok me deda vozi kući, uglavnom ćutimo. Pre nego se rastanemo, deda mi daje dvadeset dolara i kaže da mi je to baba poslala.

Kad uđem u kuću mama pruža ruku. Ja joj dajem novčanicu od dvadeset dolara. Mama me zagrli i zajedno odemo da sednemo na trosed. Onda mama kaže:

- Dvadeset, šta kupujemo?

Ja nabrajam:

- Karton piva, karton Koka-kole, čips… toalet papir. Mislim da je u kupatilu manje od pola rolne.