Danas heroji, a sutra?
23. april 2020.
Negde u ovo vreme, pre dve godine, jedna nemačka medicinska sestra je na svojoj Fejsbuk-stranici objavila otvoreno pismo tadašnjem i sadašnjem ministru zdravlja Jensu Španu koje je na društvenim mrežama doživelo pravi bum. Jana Langer se u tom pismu nije bunila zato što je loše plaćena, već je od nadležnog ministra tražila da joj dozvoli da svoj posao obavlja onako kako misli da treba. A za to joj je, kako je napisala, potrebno vreme. „Klinike više nisu zdravstvene ustanove“, izjavila je Jana Langer u intervjuu za nemački javni servis WDR, „već fabrike u kojima šefovi samo gledaju da im se brojke uklapaju. Pacijent je postao roba i tako se i tretira.“
Dve godine kasnije, medicinske sestre na odeljenjima za intenzivnu negu, recimo u Hajnzbergu, jednom od prvih žarišta zaraze korona-virusom u Nemačkoj, bukvalno rade „kao na traci“. Problem u ovoj krizi nije samo (potencijalni) manjak respiratora, nego i manjak osoblja koje zna da radi s tim uređajima. Zato kvalifikovane medicinske sestre moraju da rade prekovremeno. I što je najgore, to je u Nemačkoj postalo sasvim normalno.
Novi status u društvu, ali dokle?
Ako je za utehu, u Evropi zahvaćenoj koronom rastu zahvalnost i poštovanje prema ljudima koji ovih dana izlažu svoje zdravlje i život opasnosti da bi pomogli onima kojima je to trenutno najviše potrebno.
Vodeći nemački političari nazivaju ih „junacima i junakinjama svakodnevice“. „Stubovi uspešne privrede nisu samo oni koji nose kravate, već i oni koji sede za kasom u supermarketu, koji u bolnicama odrađuju dodatne smene ili, uprkos krizi, i dalje odnose smeće“, izjavio je nemački ministar rada Hubertus Hajl. I nemačka kancelarka Angela Merkel zahvalila se herojima svakodnevice u svom obraćanju naciji.
A tu je i najava Markusa Zedera, premijera Bavarske, nemačke pokrajine koja u međuvremenu ima najviše zaraženih korona-virusom i najviše mrtvih. On je obećao da će medicinskom osoblju u oblasti nege isplatiti premiju od 500 evra. I u drugim pokrajinama se razmišlja o takvom „bonusu“. Trgovinski lanac REWE takođe planira premije za zaposlene u supermarketima. Osim toga, širom Evrope organizuju se raznorazne akcije javnog aplaudiranja „herojima i heroinama svakodnevice“ – ljudima koji su odjednom postali važni – i vidljivi.
Šta o tome misle heroji?
Heroji kažu da su dirnuti i polaskani novim statusom u društvu, ali da – koliko god im prijao aplauz – od njega ne mogu da žive. I pitaju se: šta kad prođe ova kriza? Da li će se višegodišnje diskusije o premalo plaćenim zanimanja, poput negovatelja u staračkim domovima, završiti hepi endom? Ili će „heroji i heroine svakodnevice“ po povratku u normalu pasti u zaborav i nastaviti da žive kao i pre krize. U svetu u kojem su bonusi rezervisani za one koji nose kravate, i u kojem će oni – trenutni „heroji i heroine“ – ponovo nestati u sivoj svakodnevici.
Za sve koji ne žele da ih zaborave – pogledajte naizgled nespojive price: o jednoj nemačkoj medicinskoj sestri, o hrvatskim alpinistima na zagrebačkim krovovima, o jednom Banjalučaninu i njegovoj narodnoj kuhinji, o Aleksandru iz Beograda i Darjanu iz Subotice – ljudima koji na različite načine pomažu svojim sugrađanima.