Deca imaju pravo na vakcinaciju
Ovih nedelja je sve više izveštaja o širenju malih boginja. UNICEF prenosi da se ova infektivna bolest opasna po život širi u više od 100 zemalja. Posebno teško su pogođena ratna i krizna područja kao što su Ukrajina, Filipini, Brazil ili Srbija. Ali, i u mirnim regionima poput Madagaskara trenutno ima epidemija. Proteklih dana su se pojavili slučajevi bolesti čak i na Novom Zelandu i sada i u nemačkom Hildeshajmu.
A to nije moralo biti tako, jer regularna vakcinacija daje zaštitu za čitav život.
Nažalost, upravo u razvijenim zemljama poput Nemačke, to nije nešto što se samo po sebi razume. Neki roditelji imaju ideološke rezerve prema vakcinaciji. A aktuelni zakoni im omogućavaju da slobodno odlučuju da li će njihova deca biti vakcinisana ili neće.
Takvi ljudi dozvoljavaju sebi luksuznu aroganciju. Jer, oni smatraju da će njima i njihovoj deci koristiti upravo to što se ostatak stanovništva vakciniše.
To je sujetno i egoistično i vodi u situacije poput one u Hildeshajmu, gde su nevakcinisana deca isključena sa nastave ili im je zabranjen ulaz u obdaništa.
Na taj način odrasli koji su odgovorni za to zapravo dvostruko krše ljudska prava svoje dece: pravo na fizičko zdravlje i pravo na obrazovanje; najpre zato što infekcija malim boginjama može da se završi smrtnim ishodom, ili može imati teške posledice po zdravlje. Drugo, deca koja nisu vakcinisana su isključena iz društvenog života.
Sve to je omogućilo paradoksalno zakonodavstvo koje je sve svalilo – na lekare. Jer, vakcinacija važi kao „telesna povreda“ koju je naneo lekar ukoliko sama vakcina prouzrokuje telesno ili mentalno oštećenje, ako lekar pre toga nije detaljno informisao roditelje o rizicima.
Ali, ako dete oboli od malih boginja, lekar je takođe prouzrokovao telesnu povredu jer nije vakcinisao dete i možda nije dovoljno uporno upozoravao roditelje na moguće teške posledice nevakcinisanja.
U čitavoj situaciji, naravno, ispaštaju pre svega deca koja ne mogu sama sebe da zaštite, ali i lekari koji prebrzo bivaju optuženi da nisu upozorili roditelje.
To je haotična situacija koja ne daje sigurnost ni lekarima koji moraju da se nose sa tvrdokornim roditeljima, ni nastavnicima koji žele da izbegnu zarazu u svojoj školi. Još gore: to čak jača kritičare vakcinisanja sa njihovom iracionalnom ideologijom. Oni u argumentaciji „za“ vakcinisanje i „protiv“ njega vide samo deo u koji su ionako već ubeđeni.
Protiv toga je moguće samo jedno rešenje: osnovna imunizacija protiv najčešćih i najopasnijih bolesti je ljudsko pravo. Čak ni roditelji ne smeju da ga uskrate svojoj deci. Zato je opšta obaveza vakcinisanja za dobro dece zapovest. A lekari bi morali biti oslobođeni odgovornosti u slučaju da vakcina ima loše posledice.
Ako ne ide drukčije, trebalo bi da bude sprovođeno vakcinisanje u školama. A koje vakcinacije moraju biti obavezne – to je jasno: sve koje su unete u kalendar stalne komisije za vakcinaciju.