Deca stranaca: uči jezik, pa na zanat

Četrnaestogodišnji Montasar je sa svojom porodicom pobegao iz Iraka. U Nemačkoj živi već devet meseci i ume na nemačkom da govori o svojim planovima za budućnost: „Volim fudbal. Želim da budem fudbaler.“ Naravno – fudbaler profesionalc. Njegova dvanaestogodišnja drugarica Lena iz Srbije ima veoma konkretne ciljeve: hoće da bude agentkinja za nekretine i odbojkašica.

Montasar i Lena žive u Vizbadenu, pohađaju školu „Vilhelm Hajnrih fon Ril“ – specijalni razred u kojem se intenzivno uči nemački. Osmoro dece iz sedam zemalja sede u krugu: pored Iraka i Srbije, deca potiču i iz Irana, Grčke i Poljske. Učiteljica Zilke Knor danas je zadala kontroverznu temu: jednaka prava za žene i muškarce. „To što je u nekim zemljama devojčicama skoro sve zabranjeno, a dečacima dozvoljeno, to nije u redu. Svi ljudi su jednaki.“ Deca klimaju glavom.

„Za mene nema ništa lepše, nego kada ujutro zajedno sa decom planiramo šta ćemo tog dana da radimo“, kaže Knor. Kultura razgovora je najvažnija – i u borbi protiv predrasuda. Pored uobičajenih sitnih trvenja među učenicima, u grupi nema sukoba, kaže Knor. Naprotiv: „Primećujem da se baš drže zajedno.“

To potvrđuje i Tomas Švarce, direktor škole u koju idu deca iz više od 40 zemalja. Naravno da ima svađa ili maltretiranje preko interneta. „Ali to ima malo veze sa različitim nacionalnostima“, kaže direktor. Njegova škola ima više od 20 godina iskustva sa odeljenjima sa intenzivnim nemačkim. „Ranije su deca-migranti bila uglavnom iz zemalja EU.“ Najvažniji cilj jeste da se migranti prebace u redovan razred, naglašava direktor, a za to je obično potrebno oko pola godine.

„Znam engleski, nemački, po malo ruski i – srpski“

Bez obzira na to da li deca potiču iz migrantske porodice ili ne: vrlo malo đaka ove škole jednoga dana završi gimanziju i ima maturu. „Mnoga deca imaju malu ili nikakvu pomoć roditelja“, kaže direktor. Ali čak i ako su ponekad loša što se tiče gradiva i ocena, naša deca su „veoma jaka u druženju i emocionalnosti“.

„Želim da naučim nemački, da naučim da pišem“, kaže Montasar. U međuvremenu, već se snalazi sa latiničnim slovima – ali ona ipak po malo liče na arapski, koji je Montasar naučio u školi u Iraku. Lena je još u Srbiji učila nemački. Ona ponosno kaže: „Sad znam engleski, nemački, po malo ruski i – srpski.“

Kako učiteljica vidi budućnost svojih učenika? „Ne treba uvek misliti na gimnaziju i maturu, mnoge mogu da zamislim u nekom zanatu.“ Osim toga, deca često imaju kvalitete koji su u Nemačkoj poprilično zapostavljeni: „Većina tih mladih ljudi su veoma dobro vaspitani, vrlo prijatni.“