Desetogodišnje putovanje – cilj nepoznat

U venecijskoj luci, radi i Laura Boldrini – zaposlena je pri agenciji Ujedinjenih Nacija za pomoć. Ona je svedok uznemiravajućeg trenda – mlada i ranjiva deca dolaze sasvim sama iz udaljenih delova sveta:

„Upoznala sam decu koja su napustila svoju domovinu – Avganistan, kada su imali 8 ili 9 godina. Da bi stigli do Evrope trebalo im je oko 10 godina. Sve to rade zato što veruju u Evropu, zato što veruju da su uslovi života ovde bolji, da će biti poštovani. Ali nekad to nije tako.“

Sedamnaestogodišnji Abdul jedan je od te dece. Napustio je Avganistan sa 11 godina i putovao kroz Pakistan. Bre nego što je postao tinejdžer već je radio u Iranu kako bi platio sledeću fazu puta. Sa 14 je iz Turske prešao u Grčku u gumenom čamcu. Samo zato što su se kod kuće roditelji bojali za njegov život, kaže Abdul:

„Moji roditelji su platili krijumčarima da ja dođem ovde i vredelo je. Moja porodica je ugrožena. Da sam ostao, možda bi me Talibani ubili.“

Stalno u pokretu

Za Abdula, Venecija je poslednja faza dugog i opasnog putovanja: „U Veneciju sam došao trajektom iz Grčke, krio sam se između točkova kamiona 40 sati – bez hrane; imao sam samo flašicu vode. Bilo je teško to podneti, bio sam uplašen.“

Abdulu je sada 17 godina, a porodicu nije video 6 godina. Živi u napuštenoj vojnoj kasarni koju italijanske vlasti koriste kao smeštaj za dečake kao što je on. Svi su maloletni, dolaze iz Afrike, sa Balkana, a sve više i iz Avganistana. Socijalni radnik Paolo Sola svake nedelje vidi po pet novih mladih Avganistanaca. Može da im ponudi sigurno prenoćište, čak i neko osnovno obrazovanje, ali mnogi odu dalje, kaže Sola:

„Mnogi ostanu ovde par dana, jednu do dve nedelje, i onda žele da nastave putovanje. Sećam se dečaka koji je došao ovde, imao je samo 7 godina. Ostao je ovde 3 nedelje i onda krenuo dalje, mislim ka Velikoj Britaniji. Ja ih mogu samo upozoriti o tome šta ih čeka dalje na putu. Ali oni nemaju poverenja u nas.“

Nijedna zemlja ne želi ovu decu

Jedan od razloga za nepoverenje je što nijedna evropska zemlja nema rešenje za te dečake. Mnogi radije žele da oni nastave put u drugu zemlju nego da im pruže podršku na koju imaju pravo kao deca, kaže Laura Boldrini:

„Ne postoji jedinstven evropski standard, postoji više drugačijih evropskih standarda i naravno da svi žele da idu tamo gde su uslovi bolji – zato ova deca nastavljaju dalje. Uđu u Evropu u Grčkoj, ali im je rečeno da idu u Italiju, a u Italiji im kažu da je bolje da idu u Francusku, a u Francuskoj im kažu da odu u Englesku. Na kraju – to je u interesu krijumčarima jer oni od toga zarađuju.“

Tako, za mnoge mlade Avganistance, boravak u Italiji je kratak. Završava se uskakanjem u voz, uglavnom u pravcu Francuske ili kanala Lamanš.

Autori: Imogen Folks, Venecija / Tijana Milunović

Odg. urednik: Nemanja Rujević