Dizel od bakterija i šećera

Silikonska dolina oduvek je bila plodna. Nekada davno tu se gajilo voće i povrće. Potom su u 80 kilometara dugačkoj i 20 km širokoj dolini, južno od San Franciska, izrasli najveći svetski koncerni – Intel, Epl, Hjulit pakard, Ibej, Jahu, Gugl, veb1 i veb 2.

Nova revolucija

Tu je počela digitalna revolucija. Tu su studenti postajali milijarderi i ako je verovati investitorima u rizične poslove, onda će upravo silikonska dolina biti mesto rođenja nove revolucije.

Pošto se ne zna koliko dugo će trajati rezerve sirove nafte, već duže vreme se traže alternative. Međutim, sve dosadašnje ideje imaju nedostatke:

- Vodonik je teško transportovati i uskladištiti

- Etanol je u konkurenciji sa proizvodnjom namirnica

- Za elektro-automobile još uvek nema dovoljno jakih i pouzdanih baterija

Ali, najveći nedostatak koji je zajednički za sve alternative je taj što je za njihovu proizvodnju i korišćenje potrebno stvoriti potpuno nove infrastrukture.

I zato bi bilo najbolje kada bi sve ostalo po starom. Kada bi rezerve nafte bile beskrajne i kada njeno korišćenje ne bi bilo štetno po okolinu. Nema idealnijeg goriva od nafte.

Ešerihija koli i kvasac za dizel

Tako to vide i naučnici u Silikonskoj dolini. Oni su izmenili mikrobe da stvaraju gorivo kojim auto može direktno da se puni i vozi. To gorivo čine uglavnom genetski izmenjene Ešerihija koli bakterije, ili pak modifikovan kvasac.

Hrana za obe ove vrste mikroba je šećer, što znači da se nafta - kao pivo u pivari - proizvodi u velikim metalnim tankovima. Razlika je samo u tome što se željeni proizvod jednostavno pokupi k'o kajmak s površine i ne mora da se destiliše kao alkohol. Kvalitet ove nafte je odličan, kaže Uve Zauer mikrobiolog iz Ciriha. Veštačka nafta je čak bolja od prirodne kaže on, jer je nafta koja se pumpa iz zemlje različitog kvaliteta.

Abrakadabra: Šećer neka se pretvori u naftu!

Međutim, pretvarati šećer u naftu liči na zamku u koju se već upalo sa etanolom. Zbog toga je cilj firmi iz Silikonske doline da dizel proizvode od biljnog otpada koje je nus proizvod u poljoprivredi.

Zauer kaže da je u biljnom otpadu najinteresantnija celuloza tzv. „biljni beton“. Hemijski gledano celuloza je polisaharid, veliki molekul od mnogo delova šećera. Kako bi naftne bakterije mogle da koriste šećer iz celuloze, ona mora da se razgradi. Međutim, to košta novca i energije i zbog toga će cena barela sintetičke nafte pre svega zavisiti od toga koliko jeftino neka firma može da razgrađuje celulozu.

Cilj jedne od firmi u Silikonskoj dolini je da u narednih tri do pet godina proizvede komercijalnu sintetičku naftu po ceni od 40 do 50 dolara po barelu.