Do ruskog tržišta zaobilaznim putem?

Ruski embargo na uvoz većine namirnica iz zemalja Evropske unije pokrenuo je u Hrvatskoj zanimljivu i po mnogočemu neobičnu raspravu o mogućim načinima zaobilaženja tog ograničenja. S više adresa od javnog uticaja, najpre se začula inicijativa za ulaganje novca i truda u „prepakivanje“ hrvatskih proizvoda u – Srbiji. Kao što je poznato, ta Hrvatskoj susednu zemlju nije obuhvaćena ruskim sankcijama. Ta sugestija, konkretno, upućena je u medijski prostor prvenstveno iz Hrvatskog udruženja poslodavaca (HUP).

Na to su se u istom raspoloženju oglasili i određeni ugledni ekonomski analitičari i konsultanti. Međutim, vrlo brzo su usledile suprotne reakcije, od kojih izdvajamo one iz Hrvatske privredne komore (HGK) i samog državnog vrha Srbije. Beogradske vlasti su poručile da nikakvo prepakivanje artikala proizvedenih u Hrvatskoj, u smislu zaobilaženja sankcija, na području Srbije neće biti moguće. HGK je takođe naglasila da je reč o zabludama, čak potencijalno veoma štetnim. Ipak, registrovali smo na početku izrečeno, i raspitali se o kakvom bi reambalažiranju moglo da bude reč.

Mistične okolnosti opšteg nesporazuma

Uprkos zvaničnom sertifikovanju robe, naročito prehrambenih proizvoda, relativno često se mogu čuti glasovi o sumnjivom uvozu – zapravo o krijumčarenju ili falsifikovanju porekla, čime se oštećuje i država i krajnji potrošač, a radi profita onih koji se time bave. Od jednog od spomenutih konsultanata, Borisa Teškog iz firme „Instar“, zatražili smo objašnjenje o njegovoj prethodnoj izjavi za Tportal, kada je rekao: „Neće biti tako velikih troškova za prepakivanje. Uz kreativan pristup tržištu, mnogo toga se može napraviti. Prepakivanje je konstantan deo biznisa, samo je problem pronaći kanale putem kojih će se plasirati na krajnje tržište“.

Nama je, međutim, izjavio da nije mislio na prepakivanje u doslovnom smislu, insistirajući da je posredi nesporazum. Možda nisu tako razmišljali niti u HUP-u, možda nije tako razmišljao ni ekonomista Ante Babić, ali čudno je da su svi koristili sada već pomalo mističan izraz – prepakivanje. A to valjda ukazuje na novo i drugačije ambalažiranje proizvoda koji je prethodno već bio upakovan. Prvi put u Hrvatskoj, drugi put u Srbiji. „Nije mi poznato kako bi to moglo da se izvede“, rekao je Teški za DW, „nego sam imao na umu drugačiji poslovni pristup, prvenstveno kod onih naših preduzetnika koji imaju svoje pogone i u Srbiji. To nije ništa novo u svetu.“

Svi nalaze neki interes

U tom slučaju, bez razloga su se zabrinuli i HGK i vlasti Srbije. Ta zemlja inače raspolaže ugovorom o slobodnoj trgovini s Rusijom. Hrvatski proizvođači i trgovci – da spomenemo samo najvećeg, Ivicu Todorića i njegov „Agrokor“ – u Srbiji su odavno i naveliko prisutni. Napomenimo još i to da Hrvatska u Rusiju izvozi poljoprivredno-prehrambene proizvode vredne od 20 do 25 miliona američkih dolara godišnje, s udelom od samo oko 1,5 odsto u ukupnom izvozu te vrste robe. Čini se da nije mnogo, ali u krizno doba nije ni malo.

Uz „Agrokor“, na spisku su „Podravka“, „Vindija“, „Cromaris“, „Ostrea“, „Sardina“, itd. Pre svega je reč je o mesu, svežoj i konzervisanoj ribi, siru i voću, proizvodima od žitarica, kao i o sosovima i supama. Ali, vratimo se na pitanje prepakivanja, ako je uopšte moguće pretpostaviti šta bi to u stvari bilo. Ostaje enigma: koliko smo izloženi robi iz šverca, a svakako nepouzdanog kvaliteta? I koliko su trgovci u stanju da sakriju davanja državi – ili državama – takvim poslovanjem? Ljubo Jurčić, profesor sa Ekonomskog fakulteta u Zagrebu, bivši ministar privrede Hrvatske i, između ostalog, bivši predsednik Nadzornog odbora „Podravke“, objasnio nam je da se izvoz hrvatskih namirnica u Rusiju – ali tek u manjem dijelu – već godinama sprovodi i posredstvom Srbije. To se radi uz prećutno odobravanje svih triju strana, s obzirom na to da svako u tome ima određeni interes. Ipak, ta eksportno-importna siva zona nikako ne preovladava, niti, po njegovim rečima, u krajnjem ishodu predstavlja neke naročito velike novčane iznose.

Nevelike proporcije falsifikovanja

„Sertifikacija, bez čega nema izvoza iz Srbije u Rusiju, u najvećem delu se izvodi uz primerenu kontrolu. A treba znati da srpski sertifikat podrazumeva natpolovični udeo domaće, srpske komponente u konačnom proizvodu“, nastavlja Jurčić. On smatra da vlade svejedno ostavljaju privrednicima bar neki prostor za improvizaciju, radi svojevrsne, kako se izrazio, „relaksacije“. Što se tiče nedoumica oko krijumčarenja i falsifikovanja porekla namirnica iz bilo koje zemlje u Hrvatsku, naš sagovornik smatra da se ni kod te prakse ne može govoriti o znatnijim proporcijama.

Složili smo se da bi najbolje rešenje za taj problem bilo ponovno orijentisanje Hrvatske na domaću proizvodnju. „Tada ne bismo morali da smišljamo nove metode šverca nitida brinemo o njemu. Inače, dok sam kao student sedamdesetih godina nekoliko puta išao u Sovjetski Savez, ulazio bih u tu zemlju nekad lakše, a nekad teže, već prema tome u kakvom su odnosu trenutno bili Tito i Brežnjev“, prisetio se Ljubo Jurčić. Slično je s današnjim uvozom u Rusiju – protok hrvatske robe zavisiće pre svega od političkih odnosa s tom zemljom.