Do učenja stranih jezika preko poezije

“I want Poetry.” Trinaest je časova. Sala za sastanke, u njoj - neatraktivno neonsko svetlo. To definitivno nije mesto na kome bi se govorilo o poeziji. Pa ipak je Ričard već nakon nekoliko minuta uspeo da osvoji simpatije publike. Mladi Japanci posmatraju ovog Britanca sa vidnom pažnjom. “I want Poetry.” Te večeri su se u japanskoj metropoli nadmetali evropski i japanski slem pesnici. Na slem-nadmetanju pesnici improvizuju, najčešće na teme koje zada publika. Publika jačinom ovacija određuje pesnika koji postaje „kralj večeri“. Sedišta u Međunarodnoj kući u Osaki popunjena su uglavnom mladom publikom. Ona je znatiželjna da vidi moderan vid poezije - drske, uzbudljive, senzibilne, ekspresivne. Nešto drugačije od književnih večeri na kojima pesnik sedi za stolim sa čašom vode ispred sebe.

Jezik je najizražajniji u poeziji

“I want Poetry, slow monotone.” Slem-poezijom, Geteov institut u Osaki je želeo da ukaže na važnost učenja stranih jezika. Jer u Japanu se sve manji broj ljudi odlučuje za učenje nekog od evropskih jezika. Projekat “Jezici bez granica” trebalo bi da pokaže koju vrednost ima višejezičnost. Pogotovo sada kada živimo u svetu koji teži globalizaciji, naglašava Mihael Šren, direktor Geteovog instituta u Osaki: „Temu jezik sasvim smo svesno stavili u centar. Time želimo ka kažemo da mladi Japanci sa svojim maternjim jezikom u Japanu mogu sasvim lepo da žive, ali problem nastaje onda kada napuste svoju zemlju. A lepota jezika posebno dolazi do izražaja kroz poeziju. Mi želimo da kroz poetičnost jezika učinimo sam jezik atraktivnijim. Da probudimo interesovanje za engleski, francuski, nemački jezik.“

Šarolik kontinent – šarolika poezija

A koliko je Evropa šarolika - vidi se i kroz izbor pesnika koji su te večeri govorili. Oni su došli iz Francuske, Belgije, Holandije, Velike Britanije i Španije. Sve same akrobate kada su reči u pitanju. Nemačku je predstavljala pesnikinja Paula alijas Peh. Ona je zvezda nemačke slem-scene. Njeni stihovi bez rime su u neprestalnom kolebanju između mirnog i ekspresivnog kazivanja. „Stenjanje u uhu, samo stenjanje, bez daha i vazduha/ zato svuda koža i svuda miris/u kolima, u klubu, baru, toaletu, kuhinji/ na podu, kauču, stepenicama, prozoru, u hotelu, u stranom krevetu/ seks - ne više. Ja sam razumela. Arigato.“

Znatiželja – podsticaj dijaloga

Mlada publika sluša i divi se. Kratki odlomci se ne prevode na japanski. Ne radi se o tome da slušaoci razumeju svaku pojedinačnu reč. Mnogo toga se samo po sebi razume, smatra Mihael Šren. „Te širom otvorene oči publike vode do pitanja: Šta smo to doživeli? To je sada bila Evropa, tako šarena. Ja je nisam tako zamišljao. Zatim im je jasno da je to bio samo jedan minimalni deo onoga što Evropa može da pruži na kulturnom planu. Time osvajamo i pridobijamo znatiželjne. A znatiželja je najbolja platforma za vođenje kulturnog dijaloga.“

Jezik deluje i kada ga ne razumemo

Kako bi probudio što veće interesovanje, Geteov institut je organizovao razne radne grupe kojima je cilj bio da ožive osećaj za jezik i to kroz jednu svojevrsnu igru. Britanac Ričard je učesnicima, na primer, dao zadatak da sakupe pojmove koji asociraju na različite životne oblasti. Zatim je te pojmove upleo u jedan stih. Iako su učesnici u stanju da razumeju samo deo sadržaja, oni spoznaju snagu jezika koji, pre svega kroz slobodno izvođenje, ostvaruje potpuno dejstvo. „Tu nema smisla , ali je princip na taj način jasniji. Razlika izmedju „čitanja“ i „izvođenja“ im je postala jasna, iako nisu razumeli sadržaj“, kaže Mihael Šren.

Autori: Aleksander Frojnd/Zorica Dragićević

Odgovorni urednik: Saša Bojić