Dobra svađa – temelj dobre veze
11. januar 2018.
„Uvek misliš da si ti u pravu!“ Kada mi tako nešto prebaci, mogla bih da iskočim iz svoje kože. Ne zbog toga što kaže da „mislim da sam u pravu“0, nego zbog toga što kaže da se „uvek“ u pravu. To jednostavno nije istina. Zato onda moram i ja nešto da kažem. A ono što kažem ne kažem baš uvek u prijateljskom tonu. I tada nastaje svađa. Kao kod mnogih parova.
Svađa je za mnoge neugodna pojava. Ona nagriza naša predubeđenja o idealnoj vezi. „Veza bez svađe jedna je od najpoželjnijih stvari u našem društvu“, potvrđuje i terapeut Kristijan Til iz Berlina. Međutim, ubeđenje da neka veza može da funkcioniše i bez sukoba, istovremeno je i jedna od najvećih zabluda modernog zapadnog društva. Često u praksi padamo na ispitu jer ne želimo da priznamo da je naš partner drugačiji, kaže Til. „Ljudi su različiti i zato je svako partnerstvo neka vrsta međukulturnog eksperimenta.“ To se često kosi s našim predstavama o romantičnoj ljubavi i simbiotičkom stapanju kroz filmove i knjige – tim brižljivo hranjenim utopijama.
Zabrana svađe nije rešenje
Svi poznajemo one parove kao iz bajke, parove koji se nikada ne svađaju. One koji nam sugerišu da je život u vezi jednostavan i da je problem u tomu što mi, eto, nismo shvatili ta jednostavna pravila igre. Ali sve je to samo privid. „Otprilike polovina parova se razilazi jer se previše svađaju. A druga polovina se raziđe jer se nisu svađali dovoljno“, kaže terapeut Til. Umesto sukoba, mnogi u vezi sklope neku vrstu prećutnog sporazuma koji se zasniva na ignorisanju potreba partnera. „Ono što mi u vezi očekujemo jesu priznanje, poštovanje i razumevanje“, kaže Til. Ali uslovi u svakodnevici često su nepovoljni. Između posla i brige za decu, često se zaboravlja da se kaže ono obično: „Kako si?“ Pritom je to najmanje što možemo da uradimo za partnera. Frustracije zbog nepoštovanja i nerazumevanja često eskaliraju zbog banalnih stvari, recimo zbog čarapa rasutih po podu ili nezatvorene paste za zube.
- pročitajte još: Petina Nemaca se kaje što su roditelji
Partner se vraća u detinjstvo
Svađa je, dakle, važna za vezu. Ali ne bilo kakva. „Način na koji se svađamo je presudan“, kaže psihološkinja Helga Odendal. Kritika upakovana u rečenice koje počinju u stilu „ti ovo, ti ono“, brzo svađu odvlače u destruktivnom smeru. Zato su i rečenice tipa „Ti uvek misliš da si u pravu“, veoma ubojite, jer ne ostavljaju nikakav prostor. Rečenica poput „Često osećam da sam ostavljena na cedilu“ ima drugačije dejstvo, jer se radi o nepobitnoj činjenici na osnovu ličnog iskustva. Odgovor začinjen ljutnjom nije povoljan, jer isključuje pristojnu konverzaciju. Ljutnju može da otkloni kratka šetnja po svežem vazduhu. Ona može da posluži i za to da se zapitamo zašto je upravo naš partner taj koji tako brzo može da nas iznervira. S prijateljima i kolegama se do rešenja često dođe bez takvih drama. „U vezama ponavljamo šablone koje smo naučili od roditelja. Onaj ko od roditelja nije naučio da razgovara o sopstvenim potrebama, taj će da ima problema i u vezi“, kaže Odendalova. Zato su tu terapije koje parovima pomažu da to nadoknade.
Mnogo priče ne znači i mnogo rešenja
Umetnost komuniciranja je važna. Pritom bi trebalo primetiti da većina parova jednostavno suviše malo komunicira. S druge strane, ni previše komunikacije ne čini dobro. „Probleme ne bi trebalo dodatno povećavati bespotrebnim razgovorima“, smatra Til. To se posebno odnosi na one razgovore kod kojih predmet nije rešenje nekog problema, nego analiza karaktera partnera. „U takvim razgovorima svako je duboko uveren da je u pravu“, kaže berlinski terapeut.
I ja sam sa svojim partnerom pala u to iskušenje i pokušala da u beskrajnim raspravama drugu stranu uverim u svoje stavove. Ali uskoro smo odustali i zabranili takvu vrstu komunikacije. Postavili smo pravila na osnovu kojih bi razgovor trebalo da krene u konstruktivnom smeru. Kao prvo, važno je na trenutak zastati i zapitati se koliko je diskusije uopšte potrebno. Ne mora svaka „nepročišćena“ emocija da bude transformisana u komunikaciju. Reči kao što su „uvek“, „ništa“, „sve“ i „nikad“ su zabranjene. Prvo nam se učinilo da su ta pravila trivijalna i pomalo detinjasta, ali i terapeuti potvrđuju: rešenja koja vode ka prevladavanju razlika među ličnostima moraju pre svega biti pragmatična.