Država kao kolekcionar

Bivši nemački kancelar Vili Brant je početkom sedamdesetih prvi pokrenuo inicijativu da nemačka država počne da sakuplja umetnička dela. Od tada je povereništvo za kupovinu, čiji se članovi menjaju svakih nekoliko godina, za državu kupilo oko 1.500 umetničkih dela. Ugledni kustosi, direktori muzeja i drugi stručnjaci za umetnost pri tom su se rukovodili po sopstvenom ukusu. Neke obavezne smernice koje bi trebalo slediti, nema.

Ali zbog čega je uopšte važno da država skuplja umetnička djela? „Na kulturi počivaju temelji naših vrednosti, a umetnost nas potiče na razmišljanje i promišljanje“, napisao je državni ministar kulture Bernd Nojman u katalogu izložbe „Samo ovde“ postavljene u Bonu. Na toj izložbi može se videti izbor umetničkih dela koja je nemačka država otkupila u poslednjih pet godina. Tu se umetnost doživljava kao odraz jedne nacije, kao izraz vrednosti. Nisu kupovana samo dela nemačkih umetnika nego i umetnika iz drugih zemalja, koji žive i rade u Nemačkoj.

Po celom svetu

Dela sa te izložbe su inače u nekom depou ili vise po ministarstvima ili nemačkim ambasadama širom sveta, odnosno po drugim državnim institucijama. Deo te državne zbirke je pozajmljen, dat raznim muzejima na korišćenje na neograničen rok. Sredstva kojima državno povereništvo za kupovinu umetničkih dela raspolaže su skromna. Za period od pet godina, nešto više od dva miliona evra. S obzirom na izrazito visoke cene na tržištu umetničkih dela, to je zaprepašćujuće malo. Kupuje se isključivo po sajmovima u zemlji i inostranstvu, između ostalog i zato da bi ceo posao bio transparentan i javan.

No Suzane Klajne iz poznate galerije u Bonu „Bundeskunsthale“ (na naslovnoj fotografiji), koja je birala dela za ovu izložbu, u ovim ograničenim finansijskim sredstvima čak vidi dobru priliku: „Mali budžet kupca nije hendikep, već pre sreća. On povereništvo primorava da se okrene bazi i prouči šta se tamo događa.“ Zbog toga u ovoj zbirci nema velikih imena posleratne zapadnonemačke umetnosti. Ako ih i ima, onda su umetnici poput Gerharda Rihtera, Georga Bazelica ili Anselma Kifera zastupljeni samo manjim delima, uglavnom na papiru.

Nikako ne zaboraviti istoriju

Nema baš nikakvih uputstava kakve bi teme izabrana umetnička dela trebalo da obrađuju, ali članovi umetničkog povereništva znaju za koga kupuju. Zato ima upadljivo mnogo dela koja se bave istorijom Nemačke. „Najvažniji kriterijum pri izboru nije snaga izraza u trenutku stvaranja dela, već potencijal da delo bude relevantno i u drugim vremenima“, kaže članica postave aktuelnog umetničkog povereništva Ane-Mari Bonet. Ona ukazuje i na to da se mnogi mladi umetnici rado bave istorijom zemlje. „Današnja generacija ni u kom slučaju ne zaboravlja istoriju.“

Na izložbi u Bonu posetioci na uvid dobijaju samo deo raznolike državne zbirke. A kako se na primer, biraju umetnička dela koja će stajati u nemačkim predstavništvima po svetu? „Ambasadori imaju slobodan pristup delima. Kada im se nešto dopadne, onda to mogu da postave u svojim kućama“, objašnjava šefica povereništva za kupovinu umetničkih dela Rosa Šmit-Nojbauer. Naravno, pri tom se mora voditi računa o određenim kriterijumima. U nekoj islamskoj zemlji, na primer, mora posebno da se pazi kako se koristi zelena boja. Ili, umetnička dela koja prikazuju ženske aktove – to se tamo takođe ne može izložiti, objašnjava Rosa Šmit-Nojbauer. Pojedina dela zbirke Savezne Republike Nemačke uvek se sa posebnom pažnjom proveravaju i procenjuju: od trenutka kad se kupuju na nekom sajmu, pa do njihovog postavljanja u javnim prostorima.

Autori: Johen Kirten / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković