Drahma nije dobra ideja

Sve je verovatnije da će Grčka napustiti monetarnu uniju. To će zapravo biti sasvim nespektakularna tehnička procedura. U slučaju zvaničnog bankrota Grčke, državne obveznice koje su pohranjene u bankama postaće bezvredne. One su do sada bile garancija za nabavljanje gotovine. Bez bezvrednih „garancija“, Evropska centralna banka će morati da prekine i isplatu kredita za hitnu pomoć grčkim bankama, sa kojima je u nedelju – nakon telefonskih konsultacija sa Savetom ECB – bila nastavila. Jer, ECB ne sme da održava u životu insolventan bankarski sistem. Grčka će tako biti odsečena od tokova evra i samim tim i izbačena iz monetarne unije.

Dobre strane devalvacije

S druge strane, Grčka bi mogla i da pokuša da ponovo uvede drahmu. Mnogi stručnjaci u tome vide najbolju mogućnost da se drastičnom devalvacijom održi konkurentnost zemlje. Putovanja bi tako postala bitno jevtinija, što bi ojačalo industriju turizma – a ona je za Grčku veoma važna. I jevtini izvozni proizvodi bi mogli pokrenu domaću privredu. Doduše, roba iz uvoza bi poskupela, a to bi se jako osetilo u zemlji koja uvozi gotovo polovinu životnih namirnica i petinu potrebne energije.

Hans-Verner Zin, šef minhenskog instituta Ifo, od početka krize je tvrdio da bi povratak drahmi mogao da znači spas sa grčku privredu: „Već nakon jedne do tri godine, imali bismo drukčiju situaciju, a nezaposlenost bi se smanjila.“ Uz pomoć jevtine drahme, Grčka bi mogla da „bez konkurencije plasira jevtine proizvode na evropsko tržište i privuče kako turiste tako i investitore“.

Loša strana devalvacije

Doduše, i nova drahma bi imala jedan urođeni poremećaj. Jer, šta god da se desi, dugovi Grčke ne bi nestali, već bi i dalje postojali – i to u evrima. Ti dugovi bi zbog devalvacije nove grčke valute drastično porasli. Poverioci bi mogli da ostanu bez svog novca.

Grcima predstoje teška vremena. Njihova država mora da se potrudi da održi u životu socijalne sisteme, i da nekako dalje plaća svoje službenike, sudije i nastavnike, što bi morala da čini najpre dužničkim bonovima. Rezovi bi se osetili u javnoj infrastrukturi, bolnicama, javnom saobraćaju, službama gradske čistoće i obrazovnom sistemu.

Ako se pažljivije pogleda, ponovno uvođenje drahme nije dobra opcija. Jer veliko je pitanje je da li bi posle neophodne devalvacije nove valute zaista moglo da dođe do uspeha u izvozu. Grčka, osim maslina i cementa, nema proizvode koji su zaista atraktivni na svetskom tržištu. Da bi mogla da razvije industriju i proizvodi kvalitetne stvari, ona bi morala da uvozi važna investiciona dobra – što sa inflatornom drahmom ne bi bilo moguće.

Tri stvari o kojima se obično ne razmišlja

Jedan članak objavljen u magazinu Le mond diplomatik opisuje „još tri aspekta koja u ekonomskoj debati o izlasku Grčke iz evrozone stručnjaci ignorišu – posebno oni koji se razumeju u neoliberalne modele, ali ne i Grčku“. Prvi aspekt se tiče organizacije prelaska na sopstvenu valutu. To zahteva generalštapsko planiranje koje bi preopteretilo grčku birokratiju, posebno dok je na vlasti ekipa koja nema mnogo iskustva sa administracijom. A zahteva i disciplinu i diskreciju koja je strana čitavoj političkoj klasi.“

Na drugi aspekt ukazuje nemački poznavalac Grčke Jens Bastijan: on veliku povezanost Grka sa evrom – 70 odsto njih je za ostanak u evrozoni – objašnjava i nepoverenjem u sopstvenu elitu. Ljudi ne žele da „predstavnici države po ko zna koji put počnu da štampaju novac kako bi svoje sledbenike mogli da isplaćuju u domaćoj valuti“.

Treći aspekt se ogleda u mogućnosti da kasta onih koji poseduju evre pokupuje sve nekretnine koje su upotrebljive u turističkoj delatnosti. Rezultat bi bio najveća preraspodela imovine u Evropi posle uvođenja kapitalizma u bivši Sovjetski savez.