Drugovanje sa diktatorima

U februaru se postavilo pitanje da li Nemačka treba da ponudi utočište svrgnutom egipatskom predsedniku Mubaraku. Sporan je bio i odnos prema članovima Gadafijeve porodice. Meta kritike bila je i vidljiva srdačnost prilikom susreta nemačkog ministra inostranih poslova sa nekim od autokrata.

Diktatori bili saveznici

Uoči svakog susreta nemačkog ministra inostranih poslova sa spornim šefovima država raspravlja se o tome koliko rukovanje sme da traje. Da li sa despotima treba sedeti na istoj sofi? Da li dozvoliti fotografisanje? Da li ići na zajednički ručak ili ne? Takve posete uvek su neka vrsta balansiranja između dijaloga i distance.

Kerstin Miler iz stranke Zelenih od 2002-2005. godine bila je sekretarka u Ministarstvu inostranih poslova i danas se priseća susreta sa vlastodršcima arapskih i severnoafričkih zemalja. Samokritično kaže da se na neke šefove država, poput tunišanskog predsednika Ben Alija ili predsednika Egipta Mubaraka gledalo kao na saveznike. „To je bila greška. To je bila fatalna zabluda. Tu je došlo do brkanja stabilnosti i stagnacije i time je indirektno pružana podrška despotima.“

Kerstin Miler danas je opoziciona političarka u Odboru za inostranu politiku Bundestaga. O tom odboru 37 poslanika zastupa interese nemačkog parlamenta. O savremenoj inostranoj politici Nemačke Milerova kaže: „Moje mišljenje je da mi više nećemo moći da razgovaramo sa takvim režimima. To nije ispravna strategija. Ali potreban nam je jasan kompas u ophođenju sa despotima. Ne sme se zaboraviti da to nisu večiti partneri i čim se pojavi neki demokratski pokret, njega treba podržati.“

Mora da se priča sa svima

Nemačka mora da održava kontakt sa nedemokratskim predsednicima, smatra Joahim Herster iz vladajuće Hrišćansko demokratske unije. On je takođe član Odbora za inostranu politiku. „Naša obaveza je da na međunarodnoj sceni vrbujemo za naš model i da se zalažemo za individualne i političke slobode. I ako naše standarde želimo da širimo, onda moramo da budemo internacionalno aktivni i da od naših sagovornika koji dolaze iz nedemokratskih država zahtevamo da menjaju stvari u svojoj zemlji“, kaže Herster.

Poput Joahima Herstera, većina nemačkih političara sledi moto: Promena kroz približavanje, smatrajući da je samo putem neposrednog kontakta moguće menjati politiku nedemokratskih država. A koliko je teško sa despotima razgovarati, recimo o ljudski pravima, objašnjava Bijan Djir Saraj iz Partije slobodnih demokrata.

„Lično mi se jednom dogodilo da se moj sagovornik strašno uvredio i žalio se na preoštre formulacije. Rekao je da uopšte nemam predstavu o realitetu u njegovoj zemlji, kao i da ne razumem njenu kulturnu pozadinu. Ali to me u tom trenutku opšte nije interesovalo. Hteo sam da pokrenem tu temu i smatrao sam da je to moja obaveza.“

Ostati krut i ne reagovati na svaki zahtev vlastodržaca-autokrata, to je linija koju bi od sada trebalo da sledi nemačka inostrana politika.

Autori: Volfgang Dik / Boris Rabrenović
Odg. urednik: Nemanja Rujević