Državna neutralnost - prevaziđena?
4. februar 2019.
„Da li je neutralnost rešenje za zemlje Istočne Evrope?" – naslov je teksta objavljenog u nedeljnom izdanju lista Noje cirher cajtung, naslov u vidu pitanja koje postavlja – i na njega u tekstu odgovara – Paul Vidmer, bivši diplomata i bivši profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu St. Galen.
Počevši konstatacijom da je „Istočna Evropa oduvek bila politički nestabilan teren", Vidmer primećuje da su neke zemlje tog regiona „nakon što su zbacile sovjetski jaram pokušale da osiguraju svoju nezavisnost – izjavom o neutralnosti. Tako je postupila Ukrajina u svojoj izjavi o nezavisnosti iz 1990, a i Republika Moldavija u Ustavu iz 1994. Neutralnost kao da je i za druge sve atraktivnija – čak i za Belorusiju koja je, nota bene, osnivačka članica vojnog saveza koji predvodi Rusija."
„To što oni cene neutralnost, po sebi je lepo. Jer, po završetku Hladnog rata njihov ugled nije bio najbolji. Bilo je to kao posle svakog velikog rata: moćni su obznanili kraj neutralnosti; za nju, kako su rekli, više nije bilo mesta u novom mirovnom poretku. Tako je bilo posle Prvog svetskog rata: pobednici nisu hteli da prime Švajcarsku u zajednicu naroda. I posle Drugog svetskog rata su pobednici sprečili neutralne da se učlane u Ujedinjene nacije. Ni posle Hladnog rata nije bilo drukčije: veliki stratezi su smatrali da konvencionalni rat u Evropi više ne može da se zamisli pa su tako i neutralnost smatrali za beskoristan relikt."
Autor teksta je pre nekoliko nedelja učestvovao u jednom zasedanju o neutralnosti održanom u Ukrajini. „Švajcarac može samo da pozdravi to što se takav koncept ceni. Jer on za manje države ili one koje su srednje veličine može biti sasvim dobra alternativa."
No, Vidmer sumnja u to da „neutralna opcija dolazi u obzir kada je reč o pomenutim državama". Jer, „neutralnosti je potrebna bezuslovna unutrašnjepolitička podrška". Ako jedna zemlja hoće da vodi uspešnu politiku neutralnosti, ona to može „samo ako velika većina nijednih građana želi tu neutralnost. Ako je dobar deo stanovništva protiv toga, strane sile suviše lako mogu da se umešaju u unutrašnju politiku i destabilizuju zemlju."
„Kada su velike sile pre 200 godina na Bečkom kongresu međunarodnopravno priznale švajcarsku neutralnost, izričito su izjavile da je ona u interesu Evrope. To mora važiti i za zemlje Istočne Evrope. Neutralnost ne sme biti samo u sopstvenom interesu, već i u interesu drugih država – inače izjave o neutralnosti ne vrede mnogo", piše Paul Vidmer za nedeljno izdanje Noje sirher cajtunga.
Isti list u „normalnom" izdanju od ponedeljka piše i o „Velikodušnom Kosovu", tačnije, da tamošnji političari nedeljama nisu mogli da se slože oko budžeta, a najveći sporovi su se vodili oko plata za zaposlene u javnim službama. Oni su svoj zahtev za povećanje plate naglasili i štrajkom. Sada je postignuta saglasnost oko toga i „ona znači da se sada završava tronedeljni štrajk u javnom školstvu (...) Vlada je u čitavom sporu imala slabe karte jer je premijer Ramuš Haradinaj prošle godine neočekivano povećao svoju platu, kao i plate članova njegovog kabineta, za 90 do 100 odsto."
„Ekonomisti sada kritikuju odluku o povećanju plata povezanom sa budžetom od 2,4 milijarde evra i sada će jaz između plata u javnom i privatnom sektoru biti još dublji. I dok službenici u državnom sektrou mogu da računaju sa prosečnom platom od 520 evra, u privatnom sektru j eiznos 370 evra. To povećava pritisak na privatne firme i smanjuje njihovu konkurentnost", piše Noje cirher cajtung.
Priredio: Saša Bojić