Duž Save, kroz pustoš

Prva jutarnja kafa u baštama kafića – Sremska Mitrovica deluje spokojno. Ni po čemu se ne bi moglo naslutiti da se u ovom mestu celih nedelju dana vodila bitka za odbranu grada od nabujale Save i da su iz mnogih drugih gradova pristizali dobrovoljci za izgradnju odbrambenog pojasa. Međutim, na nekih 500 metara od centra grada, bedemi od naslaganih vreća sa peskom, viši od metar i po, podsećaju na veliku opasnost koja je pretila Mitrovčanima. Gradonačelnik Branislav Nedimović obilazi okolna mesta gde se još uvek slažu džakovi. „Naš krizni štab je preduzeo sve mere koje se tiču organizacije ljudstva i opreme, pre svega mislim na mehanizaciju, pesak i sve što je neophodno da se nasip u podigne za još oko metar visine“, kaže on za DW. Nedimović objašnjava da su ovih dana imali najviši vodostaj koji je ikada zabeležen u ovom gradu – čak 867 cm, što je 65 cm više od prethodnog rekordnog merenja.

Iz južnog dela Mitrovice preventivno je evakuisano nekoliko hiljada stanovnika, od kojih je oko 700 bilo smešteno po kolektivnim centrima. Jedan od tih centara je i sportska hala „Pinki“ u kojoj je ostalo pedesetak ljudi, polovina od toga volonteri. Sede u kafiću u predvorju hale, koji služi kao improvizovana menza. Odeća, hrana, voda, higijenska sredstva stoje naslagani na novom terenu unutar hale, zajedno sa gomilama džakova sa peskom. Ljudi opušteno ćaskaju, razmenjuju nova saznanja i komentarišu hitnu situaciju koja se iz njihovog grada preselila u Sremsku Raču, selo na samoj granici sa Bosnom i Hercegovinom, kuda kreće i naša ekipa.

Vedro raspoloženje iz Mitrovice pretvara se u bes i ogorčenost samo pet kilometara dalje, u selu Laćarak. Danima je ovde vladao haos. Meštani su besni na lokalnu vlast, kažu da su bili ostavljeni sebi i da su sami uspeli da spasu šta se spasiti moglo. U blizini su i sela Bosut i Morović, iz kojih je stanovništvo takođe evakuisano.

Na strani Srbije, granični prelaz sa BiH stoji otvoren. Rampe su podignute, a granični policajac kroz prozor kancelarije dobacuje da može da se prođe do Sremske Rače, ali ne i na bosansku stranu. Kamioni natovareni džakovima i drugom opremom odlaze do Sremske Rače, isporučuju tovar, pa se vraćaju, a u selu ih, na centralnom kružnom toku, dočekuju meštani i dobrovoljci iz drugih mesta, koji užurbano nadograđuju bedeme. Selo je za samo nekoliko dana potpuno opasano bedemima i zemljanim nasipima. Poplavni talas više ne može da pređe brane, uveren je Radivoj Golubović, predsednik mesne zajednice. „Ovde uopšte nije pretila opasnost od reke, dok nije došlo do izlivanja u Hrvatskoj. Nasip oko Sremske Rače bi izdržao poplavni talas i tri metra visine, međutim, desilo se to da nam je voda došla praktično iza leđa.“ Sremska Rača ipak nije doživela sudbinu komšijskog sela, Jamena, koje je celo poplavljeno, a svi stanovnici evakuisani – u Rači su preventivno iseljeni žene i deca, dokle god postoji opasnost.

Volonteri neće kući

Odmah po izlasku iz Sremske Mitrovice, na skretanju za Šabac, stoji policajac i preusmerava saobraćaj. Govori kratko da se tuda ne može, jer je selo Drenovac poplavljeno i upućuje na pravac prema Bogatiću. Duž puta se ređaju naselja, a što se više približava Šapcu, sve se češće nailazi na imanja sa potopljenim dvorištima, plastenicima, baštama i štalama. Neki stanovnici su se već vratili i traže način da saniraju štetu.

Zgradu Crvenog krsta, nedaleko od ulaska u Šabac, nije teško prepoznati. Ispred vrvi od mladih ljudi u crvenim prslucima, hiljade litara vode u balonima i paketima naslagani su ispred ulaza. „U ponoć između petka i subote dobili smo poziv od Crvenog Krsta Srbije da se očekuje vanredno stanje i za tri sata nam je stigao prvi kontigent hrane i vode iz robnih rezervi“, priča za DW Snežana Petrović, koordinatorka Crvenog krsta u Šapcu. Kaže da su danonoćno angažovani punih nedelju dana. Umorna je, ali neskriveno ponosna na svoje volontere. Petrovićeva kaže da ih ima toliko da ponekad mora da ih tera kućama kako bi se odmorili, ali volonteri ne žele da odu. U udarnoj noći, kada je pristiglo nekoliko hiljada dobrovoljaca iz Beograda, bilo je previše ljudi. „Mogli smo i sami. No srećni smo da su ljudi dolazili iz drugih gradova, čak su u jednom trenutku i vraćeni autobusi dobrovoljaca, jer nije bilo potrebe za njima“, kaže ona i dodaje: „Nismo doživeli to što je doživeo Obrenovac, zato što je preventiva dobro urađena.“

Sava je poplavila deo Starog grada, zajedno sa tvrđavom i izletničkim prostorom. Naseljeni delovi gradskih četvrti nisu poplavljeni. I ovde su, dakle, deblji kraj izvukla sela oko grada.

Najduža noć u životu

Na samom ulazu u Obrenovac iz pravca Šapca stoji policijski punkt – policajci prilaze vozilima, proveravaju dokumenta i nameru ljudi koji su se uputili u grad. Novinare – ne puštaju. Kažu da je najavljena grupa novinara bila puštena „na sat vremena, u jedan deo grada“, nakon čega su ih ispratili i ponovo zatvorili ulaze. Sve koji ne mogu da prođu, preusmeravaju na Surčin. Ipak, nešto manje od kilometra odatle, na Obrenovac se nadovezuje naselje Zvečka, u koje se život polako vraća. Automobili, motori i autobusi mimoilaze se sa vojnim, vatrogasnim i spasilačkim vozilima. Ispred jedne kuće stoji kamionet češke spasilačke službe, koja pumpama izvlači vodu iz jednog dvorišta.

Preko puta te kuće stanuje Slavica Vuković. U gumenim čizmama izlazi iz svog poplavljenog dvorišta, hodajući po improvizovanoj stazi od zidarskih blokova. „Zvali smo ove Čehe da dođu i ispumpaju nam vodu iz dvorišta, ali kažu da nemaju dovoljno jaku pumpu“, priča ova žena. Ona je, sa suprugom i ćerkom, jedna od retkih koji su svojevoljno izbegli evakuaciju i ostali u Zvečki. Ćerka nije želela da ostavi njihova dva psa. „U sredu i četvrtak, voda je polako počela da nam puni dvorište, podigla se do drugog, trećeg stepenika. A u petak... kada je to počelo da huči, kao u brdu kada se čuje onaj jak žubor, misliš da odnosi sve. Još je bila i noć. Mislim da nam je ta noć bila najduža u životu, nikad da svane.“

Njena ćerka Jelena ne krije bes na nadležne i više puta naglašava da nisu bili upozoreni na nesreću koja se sprema. „Besna sam, i zbog sebe i zbog svojih drugarica koje imaju decu. Treba da javiš ljudima da postoji opasnost, da ljudi izađu, da se sklone, a ne ovako. Tu niko nije radio svoj posao kako treba.“ Kažu i da se na njihovo naselje voda sjurila iz tri pravca – od Save, sa kanala i sa Kolubare. Pokazuju nam fotografije načinjene sa terase – dobro se vidi kako je njihovom ulicom, umesto saobraćaja, tekla prava reka.

Ispred kuće stoji mala porodična prodavnica, u koju ovih dana Jelena slaže ono što uspe da dobije od humanitarne pomoći. Komšije mogu da svrate i uzmu šta im treba. U blizini ne postoji nikakav punkt sa potrepštinama, meštani moraju da zaustavljaju vojna i policijska vozila na putu. „Samo čekaš kamione da prođu i da ti nešto izbace. Danas sam zaustavila neke momke u kolima, oni su meni sa usana pročitali reč 'voda', tako da su stali i dali mi“, kaže Jelena. U njihovoj kući već nedelju dana nema vode, dok su struju dobili. Međutim, njihove komšije, bračni par Đorđević, tek su stigli iz prihvatilišta i u svojoj kući su zatekli samo blato i uništeni nameštaj; struje i vode nema, ali je njihovo šestoro dece na bezbednom. Obe porodice, Vuković i Đorđević, nadaju se da će neko od nadležnih konačno doći da im ispumpa vodu iz dvorišta, a Đorđevići čekaju i na uputstva kako da očiste i dezinfikuju kuću.

Prihvatilište u Areni

Na putu za Surčin, na još jednom punktu, policija legitimiše one koji bi da prođu i proverava prtljažnike, a čim se prođe most na Savi, nailazi se na nekoliko poplavljenih deonica puta, gde voda skoro guta točkove automobila. Dan se završava ispred Beogradske arene, u kojoj posetioci prolaze kroz striktnu proceduru, a po ulasku je obavezno nošenje zaštitne maske i rukavica. Za samo nekoliko dana, kroz ovo prihvatilište prošlo je više od 1.400 ljudi, a ostalo ih je oko 500. Volonteri kažu da su stanovnici Umke, Bariča i tek poneki iz Obrenovca pušteni da se vrate svojim kućama.

Studentkinja Petra Kukić je kao volonterka ovde već nekoliko dana. Nije mogla, kaže, da se sedi kod kuće i oseća se beskorisno, dok je nekim ljudima potrebna pomoć. „Ima dosta ljudi koji bi pričali sa nama, traže nekoga da ih sasluša, jer im je teško“, priča Petra za DW. „Oni vam nešto traže, vi im to donesete i onda se sete da bi mogli nešto i da vam ispričaju. Neki su skroz pozitivni, a drugi sasvim u depresiji.“ Petra kaže i da je ljudi često pitaju za informacije o stanju u njihovim mestima. „Ovde ima televizora, ali nisu oni toliko koncentrisani da prate vesti, pa nas pitaju kada će moći da se vrate kući, koliko je kuća očišćeno, šta će se desiti ako im je kuća skroz srušena…“

Velika hala Arene služi kao magacin, dok su dušeci i privremeni šankovi sa namirnicama, pićem, igrama i časopisima poređani u predvorju. Tu ljudi sede, leže, spavaju, razgovaraju. Mnogi hvale volontere i spasioce. Jedan doziva, video je novinare. Dušan Martinov iz Stublina, sela koje je potpuno evakuisano, ima potrebu da kaže kako su on i njegove komšije morali sami da spasavaju svoje porodice i ostatak romskog naselja, jer niko nije dolazio po njih. „Niko nam nije ostao u Stublinama, tako da ne možemo da saznamo kakvo je stanje tamo sada“, kaže on. „Čuo sam se sa jednim prijateljem koji mi je rekao da je mnogo loše u kući, da je sve propalo zbog toga što je voda dugo stajala u kućama, da je nameštaj propao... I Gde ćemo da budemo, kako ćemo da se vratimo, ništa ne znamo.“

Jedan od volontera u Areni je i Ivan Milinčić, koji je po izbijanju krize u Šapcu, krenuo sa drugim dobrovoljcima organizovanim prevozom iz Beograda. Za tu noć kaže da ne bi voleo da se ponovi. „Kada je Vučić pozvao da se ide u Šabac i rekao da ima prevoza, ja sam odmah skočio i krenuo sam, pošto moje društvo nije htelo. Organizovali su nam prevoz do tamo, a posle nismo imali kako da se vratimo, pa smo blokirali put, jer nam nisu dali autobus.“ Ivan kaže i da ih je na kraju, posle više sati čekanja, u Beograd vratio jedan šabački autobus.

Svetla u Areni se negde prigušuju, a negde i potpuno gase. Deca i dalje jurcaju hodnicima, zanimaju se igračkama i igraju fudbal sa volonterima. Stariji odlaze na spavanje. Pred njima je najmanje još jedan dan iščekivanja odgovora na pitanje da li će moći da se vrate u svoje domove i šta ih tamo čeka.