Duboke podele unutar NATO

„Jačanje i modernizacija odbrane NATO, kao i njegova jasna poruka u smislu odvraćanja mogućih napadača, predstavljaće suštinu predstojećeg samita“, može se čuti u vrhu zapadne vojne alijanse. „Saveznici će razmotriti dugoročne posledice krize odnosa sa Rusijom i razmisliti o mogućim potezima.“ Kako je saopšteno iz NATO, to uključuje i „buduće odluke o proširenju obima međunarodnog prisustva u zemljama na istoku alijanse“.

Bez obzira na agresivno ponašanje Rusije, Savez je duboko podeljen po pitanju mogućeg odgovora. Uzroci te podeljenosti leže u kombinaciji istorijskih i geografskih pretpostavki, a sve je povezano i sa ekonomskim poteškoćama, ocenjuje Peter Vijninga, ekspert za bezbednost Haškog centra za strateške studije (HCSS). „Jedan od problema leži i u tome što građani Evrope još ne sagledavaju koliko je ozbiljna pretnja pred kojom se nalaze. Ona na zapadu Evrope nije vidljiva, ali je jasno prisutna na istoku kontinenta. Ako Rusija odluči da zauzme zemlje Baltika, ona to može uradi za nekoliko dana“, tvrdi Vijning.

Okrutna istorija

Zaista, baltičke države – Estonija, Litvanija i Letonija – najzabrinutije su zbog sadašnje situacije. Njih je tokom Drugog svetskog rata anektirao Sovjetski Savez i u skoro pedeset godina okrutne okupacije u tim zemljama je ubijeno ili nestalo na hiljade građana.

Nervoza se oseća i u Poljskoj. Prošlog meseca u toj zemlji je položen kamen-temeljac za američku vojnu bazu u kojoj će biti stacionirani antiraketni sistemi. U Vašingtonu insistiraju na tome da će ti sistemi biti u stanju da spreče samo ograničene raketne napade iz pojedinih država – poput Irana. Rusija u to ne veruje. Moskva tvrdi da se tako narušava vojna ravnoteža između nekadašnjih protivnika u Hladnom ratu.

NATO je u principu već postigao dogovor o stacioniranju četiri bataljona koji će da rotiraju na pozicijama na severoistočnom krilu Alijanse. Svaki od tih bataljona imao bi po hiljadu vojnika. SAD, Velika Britanija i Nemačka pristale su da svaka od njih rukovodi radom jednog od takvih multinacionalnih bataljona. Međutim, druge velike članice NATO poput Italije ili Francuske, još se opiru ideji da one preuzmu komandovanje četvrtim bataljonom.

Eli Tenenbaum, ekspert za pitanja odbrane pri Francuskom institutu za spoljne odnose (IFRI), tvrdi da vojska Francuske ne raspolaže dovoljnim kapacitetima nakon što se Pariz novembra 2015. našao na meti terorističkih napada. „Francuska vojska je preopterećena. Oko 10.000 vojnika stalno patrolira ulicama Francuske. To je više od 15 odsto svih kopnenih snaga kojima ona raspolaže, više od broja vojnika u misijama u Africi i na Bliskom istoku.“

Tenenbaum navodi da francuska vojska operativno raspolaže sa 70.000 vojnika, a da ukupne kopnene snage broje oko 100.000 ljudi. Međutim, zbog rotacije vojnika koji odlaze na odmor ili na obuku, armija je na samoj ivici kapaciteta prilikom izvršavanja sadašnjih zadataka.

Ekonomski problemi Italije

Istovremeno, ukazuje analitičar Vijninga, Italija ima probleme ekonomske prirode. Dok su druge evropske države teško pogođene finansijskom krizom tek 2008. godine, Italija već deset proteklih godina beleži stalni pad Bruto društvenog proizvoda. Takođe, produktivnost italijanskih radnika je loša i ona se konstantno smanjuje već 15 godina, navode izvori u MMF-u. Vlada u Rimu zato planira nova kraćenja u državnom budžetu, koji je ionako u minusu. Tako je i iznos novca koji se odvaja za vojsku smanjen na samo 1,5 odsto ukupnog državnog budžeta – što je dodatno smanjenje u odnosu na prošlu godinu.

Osim novih pretnji zbog agresivnog ponašanja Rusije, postoji i jedan stari razlog za probleme unutar NATO. Svaka od država-članica obavezna je da za potrebe vojske odvaja dva odsto od sume koje je predviđena za državni budžet. Osim SAD koje izdvajaju 3,5 odsto, samo nekolicina članica NATO izdvaja iz budžeta predviđeni procenat.

Eksperti ukazuju da je teško naterati države-članice da odvoje dogovorenu sumu novca. „Ne vidim da postoji bilo kakva direktna ili indirektna pretnja koja bi promenila situaciju“, kaže Tenenbaum.

Saveti na osnovu iskustva Ukrajine

Vijning se osvrće i na krizu u Ukrajini, ukazujući na problem država u kojima živi veći broj građana koji se izjašnjavaju kao Rusi. On kaže da je greška Ukrajine bila to što je centralizovala vlasti na Krimu, kao i na istoku zemlje. Vlada u Kijevu želela je da na taj način uguši separatističke tenzije, ali je postigla upravo suprotno. „Ako ima nešto što bi države Baltika mogle da nauče od Ukrajine, onda je to da ne pokušavaju da ograniče prava Rusa. Ukoliko Rusi imaju utisak da se prema njima postupa nepravedno ili se osećaju zapostavljeno, to je odličan izgovor za gospodina Putina da deluje.“