Dugovi i rast ne idu zajedno

„Veliki dugovi i jak privredni rast ne idu zajedno“, piše internet portal Financnahrihten, „to je rezultat nove studije Karmen Rajnhart i Keneta Rogofa, profesora ekonomije, koji su istražili 26 perioda velilkih državnih dugova u industrijskom svetu od 1800. naovamo. Bilans je otrežnjujući: rast je ispao u proseku 1,2 odsto niži, a faza smanjenog rasta trajala je 23 godine. Ako se istorija bude ponovila, tržištima akcija predstoje teška vremena. Sličnost sa sadašnjom situacijom je očigledna. Stepen zaduženosti u industrijskom svetu se zbog ekonomske i finansijske krize povećao za više od 90 odsto, što je prema pomenutim naučnicima kritična vrednost. Od tog stupnja, štetu počinje da trpi privredni rast i to zbog smanjenih investicija i povećanja poreza.“

„Nominalni privredni rast je u SAD, otkako je izbila finansijska kiriza, najslabiji od 1927. godine. Isto tako deprimirajuća je i situacija u Evropi. Mnoge zemlje sa periferije i četiri godine posle izbijanja krize, nisu uspele da zatvore rupe u proizvodnji koje je ona otvorila. Duge faze smanjivanja dugova i male stope privrednog rasta nisu dobre za tržište akcija. Preti nam japanizacija finansijskih tržišta, čiji počeci se već naziru, kaže Johen Felzenhajmer, menadžer firme Asenagon kredit. Kao i u Japanu, klica aktuelne krize je u finansijskom sektoru. U zemlji izlazećeg sunca, početkom 90-ih pukao je veliki kreditni balon, od čega se država do danas nije oporavila. Već je čuvena anegdota prema kojoj je područje carske palate u Tokiju tada vredelo kao čitava Kalifornija.“

Noje osnabriker cajtung komentariše finansijsku krizu: „Pretnje u pravcu Atine, frktanje na Pariz, posebna pravila za Španiju i – pohvala Nemačkoj: Komisija Evropske unije je budžetske planove svojih članica ocenila onako kako se i očekivalo. Te ocene nisu velika pomoć. Ona je to mogla da bude da je došla ranije, a ne sada, kada već preti raspad monetarne unije. Primer za nemoć politike u finansijskim katastrofama pruža ophođenje sa Španijom. Kada bi evropski finansijski štit morao da štiti i tu zemlju, njegovi nosioci bi se brzo našli na izmaku snaga. Zbog toga bi Španci trebalo da dobiju više vremena za saniranje budžeta i spasavanje svojih posrnulih banaka.“

„Pohvala za najbolje u razredu – Nemce – ne doprinosi naročito miru u školi. Samo dan pred irski referendum o fiskalnom paketu, bolje bi bilo da je hvaljena dablinska politika štednje – to bi bio pravi mudar šahovski potez briselskih čuvara novca. Bar je neko nešto naučio, neko ko je nekada bio brz sa optužbama na račun grešnih dužnika, a sada se trudi oko povećanja portugalskog izvoza. To je nemački ministar privrede Filip Resler. Prava stvar.“

Štrajkačko pravo

Internet-portal Dojče mitelštands nahrihten prenosi da Evropska unija želi da ograniči pravo na štrajk. „Predlog zakona o pravu na štrajk je poslat na dalje usavršavanje, nakon što su ga pojedine vlade oštro kritikovale. Takozvani zakon ‚Monti II' predviđa ograničavanje prava na štrajk u slučaju da je razlog protesta neka od mera sprovođenja slobodnog tržišta u EU. Tako, na primer, neće smeti da se štrajkuje zbog zapošljavanja radnika iz drugih zemalja EU. U nacrtu ovog zakona piše da pravo na štrajk nije neograničeno.“

„Dvanaest evropskih vlada se pobunilo zbog ovog nacrta. One smatraju da je Komisija EU njime prekoračila svoja ovlašćenja. Po njihovom mišljenju, štrajkačko pravo treba regulisati nacionalno. Finska, Švedska i Danska bi bile direktno pogođene novim zakonom, jer tamo radnici protestuju zbog angažovanja kolega iz inostranstva, a taj zakon ne podržavaju ni Letonija, Portugalija, Luksemburg, Poljska, Malta, Francuska, Velika Britanija, Belgija i Holandija. Tako protivnici evropskih odredbi o pravu na štrajk imaju jedan glas više nego što je potrebno da se Komisiji pokaže 'žuti karton“.

Priredio: Saša Bojić

Odg. urednica: Ivana Ivanović