Dve nedelje posle preuzimanja dužnosti britanski premijer Boris Džonson se stavio na stranu svog duhovnog brata Donalda Trampa. Britanci će se priključiti Amerikancima u pomorskoj misiji u Ormuskom moreuzu. Evropska misija, koju je London predložio pre izbora, više nije opcija. U Evropi se pojavila duboka diplomatska pukotina, pošto Nemci i Francuzi ne žele da učestvuju u američkoj akciji zaštite tankera od iranskih prepada. Pariz i Berlin s pravom ne veruju Trampu, smatrajući da će on politikom „maksimalnog pritiska“ na Teheran samo pogoršati celu stvar.
Američki i britanski ratni brodovi u strateški važnom Persijskom zalivu verovatno će doneti sledeći stepen eskalacije. Sjedinjene Američke Države su postigle cilj, unoseći razdor u evropske redove. A Evropljani su želeli da sačuvaju jedinstvo naspram američkog pritiska i da pokušaju da sačuvaju nuklearni sporazum sa Iranom. Sada je to mnogo teže jer će Iranci imati još manje poverenja u Britance nego pre.
London i dalje za sporazum sa Iranom?
Doduše, britanski ministar spoljnih poslova je podvukao da će se London i dalje pridržavati atomskog sporazuma sa Iranom i da Teheranu neće uvoditi nove sankcije. No, to nije previše uverljivo. Jasno je da Velika Britanija koja je pred izlaskom iz Evropske unije želi samo jedno – brz trgovinski sporazum sa SAD. U to ime je Boris Džonson spreman da raskine neke spoljnopolitičke veze sa Evropljanima i da se priključi jastrebovima iz Bele kuće.
Jedan od njih je savetnik za bezbednost američkog predsednika Džon Bolton. On može da bude zadovoljan jer njegova strategija donosi plodove. Povlačenjem SAD iz sporazuma sa Iranom kao i odvajanjem Londona od ostalih Evropljana on je korak bliže svom opasnom cilju da savlada Iran i iznudi kraj teokratskog režima. Tramp je najavio nove pregovore sa Iranom, ali do njih jedva da može doći. Pa čak i da se ipak dese, ostaće bez rezultata kao i Trampovi susreti sa severnokorejskim diktatorom kojeg američki predsednik zove „dobar prijatelj“.
Evropljani predugo oklevaju
U Berlinu, Parizu i Briselu nisu previše oduševljeni britanskom prevrtljivošću. Pritom nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas i koaliciona vlada u Berlinu nisu sasvim nedužni za razvoj događaja. Da su nemačka, Francuska i druge članice EU na vreme odlučno reagovali posle britanske inicijative za uspostavljanje evropske misije u Zalivu sprečili bi cepanje Evrope na iranskom pitanju. Dugo oklevanje nemačke Vlade kao i najrazličitiji glasovi u redovima koalicionih partnera su pokazali da nije moguće brzo uspostavljanje evropske misije. Tako se pokazalo da Nemačka nije dorasla svojoj ambiciji da na međunarodnom planu preuzme veću odgovornost.
Umesto toga ministar spoljnih poslova Mas sada želi da formira posmatračku misiju Evropske unije bez Velike Britanije. Čak i to može da potraje i da na kraju ne bude delotvorno. Puko posmatranje i izviđanje u kritičnim situacijama neće impresionirati iransku revolucionarnu gardu. Na neki način se mogu razumeti Britanci koje frustrira stalno balansiranje evropskih partnera. Ipak je beg Londona u zagrljaj nepredvidivog američkog predsednika pogrešan korak i prvi spoljnopolitički greh novog britanskog premijera Borisa Džonsona.