Egipat nije Tunis, ali...

Povodom nemira na severu Afrike list Berliner cajtung piše:

„’Prvo Tunis, onda Kairo’, izvikivale su desetine hiljada demonstranata u glavnom gradu Egipta. Nema sumnje da ’Jasmin revolucija’ zrači preko tuniskih granica. Teško je očekivati da će arapski režimi sada padati kao domino-kocke. Ipak, dugoročno ne bi trebalo potcenjivati značaj ’Jasmin revolucije’. Prvi put u arapskom svetu narod je smenio jednog vlastodršca. To sada znaju despoti, a to znaju – zahvaljujući elektronskim medijima, ’Al Džaziri’, ’Fejsbuku’ i ’Tviteru’ - i milioni njihovih podanika“, piše list „Berliner cajtung“.

List Hamburger abendblat na sledeći način analizira situaciju u Egiptu:

„Oko 1900. godine zemlja na Nilu imala je 12 miliona stanovnika, ne mnogo više nego u antičkim vremenima. Danas ima oko 84 miliona uz visoku stopu rasta. Nezaposlenost je zastrašujuća, mladi u velikom delu zemlje nemaju nikakvu perspektivu. Predsednik Mubarak, kao moderni faraon već tri decenije vlada uz pomoć vojske, tajnih službi i vanrednih zakona. Zapadne zemlje, pre svega SAD, uzdržavaju se od kritika na račun autokrate i njegovog pseudodemokratskog režima. Za to postoje jaki razlozi – kako je Mubarak sistematski uništavao demokratsku opoziciju, islamisti su ostali kao jedina organizovana alternativa. Nije zaboravljeno da su iz moćne egipatske ’Muslimanske braće’ proistekli svi radikalni islamski pokreti na Bliskom istoku.

Činjenica da Egipat, najjača vojna sila u arapskom svetu, živi u miru sa Izraelom deluje stabilizujuće na situaciju na Bliskom istoku. Kako je u Libanu na vlast došao čovek Hizbolaha, eventualni pad Mubaraka doveo bi Izrael u nepodnošljivu sendvič-poziciju uz nesagledive posledice.

Istina, Kairo nije Tunis: sistem Mubarak mnogo dublje je ukorenjen nego što je to ikada bio tuniski autokrata Ben Ali. Nekoliko demonstracija mladih korisnika ’Fejsbuka’ svakako ga ne mogu ugroziti i režim još kontroliše zemlju. Međutim, vreme osamdesettrogodišnjeg bivšeg generala Mubaraka, koji očigledno boluje od raka, ionako ističe. Sporno je da li je njegov sin Gamal zaista spreman da ga nasledi. Političari i generali u Kairu dobro će razmisliti da li će bes naroda samo podstaći eventualnim dinastičkim rešenjem pitanja nasleđa“, piše list „Hamburger abendblat“.

Bliskim istokom bavi se i list Noje vestfeliše koji piše:

„Za Zapad je ’arapski svet’ najčešće konglomerat muslimanskih zemalja sa autokratskom vlašću. Međutim, u trenutnoj situaciji trebalo bi više ukazivati na to što te zemlje razlikuje, nego na ono što ih povezuje. Egipat nije Tunis. Nije reč samo o daleko većem broju stanovnika. Geografski, politički i strateški Egipat je u sasvim drugoj ligi. Hosni Mubarak već tri decenije nije blizak samo sam sebi, nego i Vašingtonu. S druge strane, zabranjena ’Muslimanska braća’ željno čekaju svoj trenutak. Ukoliko bi Mubarak bio srušen posledice bi bile nepredvidive – za Izrael, za Bliski istok, za mirovni proces i, ne na poslednjem mestu, za više od 80 miliona Egipćana“, piše list „Noje vestfeliše“.

Uloga Putina u radikalizaciji Kavkaza

Komentator lista Handelsblat bavi se terorističkim napadom na aerodromu u Moskvi i piše:

„(Premijer) Vladimir Putin delimično je odgovoran za radikalizaciju na Kavkazu – on je napustio region i prepustio ga lokalnim klanovima oko čečenskog predsednika Ramzana Kadirova. Moćnici kao što je Kadirov samo naizgled igraju onako kako Putin svira. Kod kuće, u Groznom, Kadirov je zamenio federalne ruske zakone arhaičnim kodeksima, pravom na osvetu i ubistvima zbog časti. Bez obzira na sve to, iz federalnog budžeta svake godine stižu stotine miliona u nemirne republike. Vlastodršci tipa Kadirova tamo prema svom nahođenju dele novac miljenicima“, piše „Handelsblat“.

Zašto Obama pruža ruke republikancima?

List Lajpciger folkscajtung komentariše govor američkog predsednika Baraka Obame o stanju nacije:

„Zašto je predsednik pružio ruku republikancima? Objašnjenje je jednostavno i ubedljivo: nije ni mogao ništa drugo jer, zapravo, nikada nije imao potpuno slobodne ruke imajući u vidu odnos snaga na unutrašnjoj političkoj sceni. Promenilo se gledanje na njegovu politiku. Atentat u Arizoni, ekonomska kriza i sve dublje sumnje u vodeću ulogu SAD u svetu podstakli su želju za moderatorom koji bi ujedinio naciju. Istina, porast predsednikovog rejtinga u ispitivanjima javnog mnjenja još ne znači privredni rast, nova radna mesta i manji državni dug“, piše list „Lajpciger folkscajtung“.

Govor američkog predsednika komentariše i list Vestdojče algemajne cajtung:

„Sjedinjenim Američkim Državama preti opasnost da poraze same sebe. Kina, Rusija, EU – to nisu neprijatelji, nego konkurenti u nadmetanju za moć i tržišta. U Americi se vode rovovski politički ratovi i zemlja blokira samu sebe. ’Zajedno ćemo uspeti, ili uopšte nećemo uspeti’, poručio je predsednik. Obami su potrebni republikanci, jer bez njih ne može ništa da obavi. Pri tom nije reč, kako tvrde kritičari, samo o želji da obezbedi drugi predsednički mandat. Reč je o budućnosti zemlje, a ona nije važna samo za Amerikance“, piše „Vestdojče algemajne cajtung“.

Pripremio: Nenad Briski

Odgovorni urednik: Ivan Đerković