"Elektro-šokovi" za evropske građane

Takav rasplet dogagjaja ima i dalekosežne posledice: sve smo zavisniji od snadbevača strujom. Evropska komisija zahteva više investicija u stabilnost distributivnih sistema kako se ne bi ponovilo ono što se nedavno dogodilo u Velikoj Britaniji, gde je zbog poplava nestalo struje u celoj zemlji, poznatoj inače po svojoj visokoj tehnologiji.

U kojoj meri smo danas zavisni od struje pokazaju činjenica da je gotovo za sve potrebna el.energija. To ne znači samo da više ne rade električni uređaji, već i da ne funkcioniše grejanje, zatim fiksna telefonija, nema tople hrane, televizije, interneta ili radija. Koliko smo zavisni od struje shvatimo tek kada je nema, naglašava Paul Freießem, voditelj odeljenja za bezbednost i infrastrukturu na renomiranom nemačkom Institutu Fraunhofer:

«Svaki pojedinac se mora sam pripremiti za slučaj nestanka struje. Mora se razmisliti o alternativnom sistemu grejanja, kojem električna energija nije potrebna. Možda nabaviti bocu gasa. Te mere u svakom domaćinstvu bi morale ponovo da se primenjuju.»

Država se povlači sa tržišta

Jasno da država neće i ne može sama da obezbedi paket usluga koji je potreban potrošačima: samo u Nemačkoj postoji oko 900 distributera električne energije. Njihov najveći problem su zastareli vodovi, delom stari i preko 3 decenije. Struja se transportuje, prodaje i kupuje u celoj Evropi a u takozvanoj «Uniji za koordisanje transporta elektriciteta» uključene su 24 zemlje: od Bugarske do Francuske, od Portugala do Danske. Mesečno oni razmene oko 30 000 gigavata struje proizvedene uglavnom na slobodnom tržištu. Do kraja prošlog meseca sve zemlje Evropske unije morale su, naime, da liberalizuju svoja tršišta električne energije. Jedna od posledica liberlizacije zabrinjava: rezerve struje u Evropi opale su na oko 5% ukupno proizvedene struje. Paula Freießema sa Instituta Fraunhofer to ne čudi: «Privatni ponuđači razmišljaju naravno ponajpre o svojim interesima kada se radi o dodatnim energetskim kapacitetima koje oni radije prodaju nego da ih čuvaju za crne dane. Ranije se oko toga brinula država. A država se brinula oko građana i zato je skladištila dodatne kapacitete koji su se mogli iskorisiti u slučaju da zatrebaju.»

Povećanje rezervi smanjuje nestašice

Prosečna stopa rezerve struje u Nemačkoj iznosi 6%, u Francuskoj i u Belgiji ona je gotovo ravna nuli. U Francuskoj je u 2005. zabeženo tri puta više nestašice struje nego u Nemačkoj, Velika Britanija i Irska proizvode više struje nego ranije, a Irci su svoje rezerve zbog nepredviđenih okolnosti povećali za čak 20%. Povećanje rezervi smanjuje rizik nestašice struje, a veći stupanj sigurnosti ne pozdravljaju samo mali korisnici, nego i veliki kupci i industrija. Niko ne želi da dobrovoljno čami kod kuće uz sveće, dodaje nemački stručnjak Paul Freießem: «Ako tako želite može se reći da je cena poboljšanja tehnologije to da su se ljudi navikli da su one u svako doba na raspolaganju, niko više ne može zamisliti da tehnologije nisu na raspolaganju. Kod ljudi se vremenom razvio osećaj da se radi o infrastrukturi kojoj oni veruju, jer je ona ionako sve vreme uz nas.»

Distributeri misle (samo) na profit

A da bi to tako ostalo i u budućnosti elektrane i vodovi moraju da se modernizuju, stručnjaci Evropske unije su izračunali da se u idućih 25 godina mora uložiti čak 1000 milijardi evra. Energetski distributeri sami su krivi za to: oni investiraju tek jednu desetinu od svog velikog prometa u nova postrojenja i distributivnu mrežu.

Privatizacija infrastrukture je, prema mišljenju mnogih poznavalaca energetskog tržišta, dodatno zaoštrila probleme jer ponuđači struje vode računa najpre o svojoj zaradi, pa onda o željama mušterija. A mušterije često nemaju izbora: po pravilu na području na kojem žive postoji samo jedna mreža za distribuciju struje, u Nemačkoj postoje na primer četiri velika «igrača» od kojih svaki u jednom delu zemlje praktično ima monopol. Velika preduzeća svoju struju kupuju uglavnom na berzama električne energije, a domaćinstvima preostaje samo ono što im servira njihov lokalni ponuđač. I to ono što se isplati tom ponuđaču.