Ena Sendijarević: "Trenutni sistem je nefunkcionalan"
22. oktobar 2019.
Ena Sendijarević je sa pet godina izbegla iz BiH u Nemačku, a potom u Holandiju, gde završava školovanje i počinje karijeru. Danas živi na relaciji Amsterdam – Berlin. Film „Take me somewhere nice" ili "Odvedi me na neko lepo mesto" je njen prvi dugometražni igrani film, koji je već osvojio četiri nagrade na različitim filmskim festivalima širom sveta; prikazan je i na Filmskom festivalu u Kelnu. S njom smo razgovarali o svim njenim uspesima, o motivaciji koju je pronašla u Marini Abramović, o ženskoj seksualnosti, te o povodu svega toga - neobičnom filmu prikazanom u kvadratnom formatu koji govori o djevojci Almi.
Alma je bosanskohercegovačkog porekla, a odrasla je u Holandiji. U jednom trenutku donosi odluku da poseti Bosnu i Hercegovinu i prvi put sretne i upozna - svog oca. Sama odlazi u Sarajevo, te na svom putu kroz BiH, gde je sve novo i drugačije, ima priliku da iskusi život u domovini svojih roditelja.
DW: Od svog prvog prikazivanja početkom ove godine na Filmskom Festivalu u Roterdamu, film "Take me somewhere nice” bosanskohercegovačko-holandske koprodukcije počeo je da osvaja nagrade. Za više medija ste izjavili da nije bilo lako raditi na filmu. Sada kada film niže zaslužene uspehe, šta to znači za Vas i Vaš tim?
Ena Sendijarević: Iako ja ne pravim filmove da bih osvajala nagrade, jer to nije nešto na šta mogu da utičem, ipak mi je drago kada dobijem priznanje. Naporno smo radili na ovom filmu i donela sam neke provokativne odluke. Postoje elementi u filmu za koje sam znala da se neće svima svideti. Htela sam da film otvori raspravu o migraciji, identitetu, nasilju i odnosima između Istoka i Zapada. Sve pohvale koje smo dobili su dokaz da film ostavlja utisak i na gledaoce i na kritičare. To mi znači mnogo.
Kakve su to konkretno bile provokativne odluke koje ste doneli, a za koje ste znali da se neće svima svideti?
Film se na misteriozan način bavi ženskim iskustvom seksualnosti. Devojka (glavna protagonistkinja, op.ur.) je seksualno slobodna, ali istovremeno pokušava da razume i preuzme kontrolu nad sopstvenim telom i svojom instinktivnom seksualnom moći. Mislim da se mnoge žene danas osećaju udaljeno od vlastitog tijela koje kapitalizuje naše zapadno društvo, a neki ljudi ne mogu da podnijesu ovaj sirovi pristup ženskoj seksualnosti. Navikli su na romantičnu i umirujuću žensku seksualnost. Osim toga, u filmu stavljam akcenat na apsurd i banalnost nasilja, umesto da mu pristupim na logičan način gdje postoji narativni sistem uzroka i posledica. Ljudi koji su navikli na holivudske akcione filmove koji veličaju nasilje, obično imaju problem s tim. Što je i dobro.
Glavni protagonisti u filmu su tri mlade osobe: Alma, Emir i Denis. Zašto ste odlučili da se fokusirate baš na mlade ljude?
Ne samo u BiH i Holandiji, nego širom sveta, danas se može primetiti porast nacionalizma i ksenofobije. Efekti globalizacije i digitalne revolucije učinili su da se ljudi osećaju uplašeno i izgubljeno. Mislim da je jedino rešenje fokusiranje na novu generaciju koja još uvek ima otvorenost i energiju za promene. Zbog toga sam želela da prikažem mlade i tako im pružim osećaj da imaju sredstva i mogućnosti da stvari promene nabolje. Da se odupru pokvarenom svetu koji su im predale generacije pre njih. Da se pobune.
Film je pun simbola i skrivenih poruka koje gledalac može da pročita "između redova”. Ali koja je glavna poruka koju ste hteli da pošaljete svojim filmom?
Film govori o različitim stvarima i teško mi je da sve to suzm na jednu glavnu poruku. Ali ako bi morao da se svede na jednu glavnu ideju, onda bih rekla da film govori o ponovnom povezivanju s prirodom, jednostavnošću, sa životom u trenutku, u ovom materijalističkom, korumpiranom i nasilnom društvu koje pokušava da nas gurne u suprotnom smeru.
Nemoguće je ne primetiti nasilje u Vašem filmu. Alma i njen rođak Emir u jednom kadru se međusobno tuku, odnosno šamaraju, što neodoljivo podseća na Marinu Abramović i njen performans sa Ulajem. Pretpostavljam da ste to uradili svesno. Da li bi se moglo zaključiti da Vam je Marina Abramović uzor? Ako da - zašto?
Drago mi je da je neko konačno postavio to pitanje, jer je odgovor da, ta scena je definitivno oda njenom nastupu. Divim se Marini Abramović, jer je ona ženska umetnica koja se borila za svoju karijeru. Pročitala sam njenu autobiografiju i jako me inspirisalo to što je uvek stavljala karijeru na prvo mesto. I bez obzira na to što su ljudi pisali o njoj i na svu negativnost koju je morala da podnese iz reda konzervativnih i patrijarhalnih glasova na Balkanu, ona je to i učinila. Neuobičajeno je da žena bude tako ambiciozna, bez ikakvog pardona prema drugima. U tom smislu Marina je nadahnjujuća. Osim toga, taj performans mi se jako svideo jer prikazuje složene muško-ženske odnose moći na vrlo jednostavan, ali istovremeno sučeljavajući i inteligentan način. Naterao me da razmislim o odnosu ljubavi i nasilja i htela sam to da iskoristim za svoj film.
Film ne govori o ratu u BiH, iako je mnogim bosanskohercegovačkim filmovima koji su osvajali nagrade na filmskim festivalima upravo to glavna tema. S druge strane, rat je obeležio i Vaš život, s obzirom da ste zbog njega morali da napustite BiH. Zašto ste se odlučili da se ne bavite tom tematikom?
Želela sam da okrenem novu stranicu. I to ne samo u bosanskom filmskom repertoaru, nego i u svom ličnom životu. Osetila sam da isključivim fokusiranjem na rat zatvaramo oči pred onim što se događa trenutno. Htela sam da iskreno pogledam trenutnu situaciju, da vidim odakle možemo da krenemo napred, umesto da stalno gledamo u prošlost i koristimo to kao izgovor za pasivnost. Iako imam ratna sećanja, otkrila sam da više patim od nemogućnosti da se ponovo povežem sa državom i njenim ljudima (uključujući i moju porodicu) koji se bore sa trenutnom situacijom, nego što sam stvarno patila u prošlosti. Mislim da je razlog što mnogi ljudi još uvijek pate od prošlosti uglavnom to što je jako teško stvoriti budućnost u trenutnom sistemu. A trenutni sistem je nefunkcionalan, korumpiran i segregirajući. Zato sam u svom filmu prikazala apsurdnu stvarnost s kojom nova generacija mora da se suočava, kao način za početak razgovora o tim stvarima. Ne kažem da su filmovi snimljeni o ratu beskorisni. Oni su bili i ostaju vrlo važni kada je u pitanju suočavanje sa traumama. Ali istovremeno su nam potrebne i druge priče koje se fokusiraju na budućnost.
Ena Sendijarević, rođena 1987. u Odžaku, studirala je film na Univerzitetu u Amsterdamu i na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, a 2014. je diplomirala scenario i režiju na Holandskoj filmskoj akademiji. Film "Take me somewhere nice” je njen prvenac s kojim je ove godine osvojila četiri nagrade na različitim filmskim festivalima širom sveta. To su: specijalna nagrada za izvanredno umetničko ostvarenje „Tigar" na Internacionalnom Filmskom festivalu Roterdam; Srce Sarajeva za najbolji igrani film na Sarajevo Film Festivalu; najbolji igrani film na Seoul International Women‘s Film Festivalu; Ena Sendijarević proglašena je za najbolju rediteljku na Tirana Film Festivalu.