Erdogan je pripremio teren za terorizam
Bilans brutalnog terorističkog napada na međunarodnom aerodromu „Ataturk“ u Istanbulu je zastrašujući – i to ne samo zbog visokog broja žrtava. Zagonetka je to kako je teroristima uopšte uspelo da, opasani eksplozivom i naoružani, prođu do terminala za međunarodne letove najvećeg turskog aerodroma. Nije više pitanje da li će, već samo kada će terorizam ponovo iskeziti svoje krvave zube negde u Turskoj.
Najnoviji pokušaji predsednika Erdogana da iskorači iz svoje senke stižu prekasno. Spoljnopolitički manevri u odnosima sa Izraelom i Rusijom jesu važni i zato što te dve zemlje raspolažu znatnim obaveštajnim saznanjima o kretanjima međunarodnog terorizma i njegovim sledećim metama. Drugo je pitanje šta one čine protiv toga i da li su u toj asimetričnoj borbi efikasne mere uopšte moguće.
Uz Rusiju i Izrael, i SAD i evropski saveznici su već duže vreme svedoci da Turska postaje raskrsnica kumova terorizma. Cenu Erdoganove pogrešne političke računice građani plaćaju životima, a cela Turska ekonomskim sunovratom koji poništava decenije razvoja. Pri tome neprijatelji demokratije dobijaju vetar u leđa Erdoganovim nepriznavanjem rezultata izbora, odbijanjem presuda Ustavnog suda, prekidanjem politike pomirenja prema Kurdima.
Govori u kojima Erdogan neumorno obećava bolja i mirnija vremena, govori kojima se poslušnički aplaudira, u najboljem slučaju mogu zamazati oči samo još vernim pristalicama i onima koji profitiraju od trenutne vlasti. Kritički orijentisani posmatrači, novinari i naučnici koji ne misle poput Erdogana, moraju računati sa sudskim procesima i utamničenjem – nema nade da će njihove kritičke glasove predsednik ozbiljno da sasluša. A zapravo je prosto: onaj ko slabi demokratsku pravnu državu, ko ograničava slobodu štampe i mišljenja, ko natura dizgine esencijalnim delovima državnog aparata poput policije i pravosuđa – taj priprema teren za terorizam.
Turska Republika – koja će 2023. proslaviti stogodišnjicu postojanja – išla je prvotno u pravcu savremene, zapadne civilizacije. Posle 14 godina Erdoganove vladavine preti močvara rata i terorizma, baš kao u celom bliskoistočnom buretu baruta. Erdoganu bi bilo pametno da momentalno prestane da se kočoperno razračunava s kritičarima i da umesto toga dela u skladu sa evropskim vrednostima. Time, kao uostalom i svuda u svetu, neće potpuno nestati opasnost od terorističkih udara. Ali bliža saradnja s Evropom, makar bi ponudila nadu da će raspoloženje u Turskoj postati bolje i da će prestati podele u narodu koje nikome ne donose dobra.