Erdogan napušta neodlučan kurs

Turskoj teško da može da se pozavidi: sa jedne strane, na njenim granicama, jedna navodno religiozno motivisana, ali verovatno najbrutalnija grupa današnjice, teroriše velike delove dve susedne zemlje. Stotine hiljada ljudi, kako u Iraku, tako i u Siriji, više ne vide način kako da prebegnu u Tursku kako bi spasili svoj goli život. Istovremeno Redžep Tajip Erdogan, koji ne važi za osobu koja pokazuje žaljenje zbog primene nasilja nad protivnicima u svojoj zemlji, pažljivo nastoji da ne okrene protiv sebe „Islamsku državu“.

U međuvremenu, oslobođeno je 49 turskih državljana koje je teroristička milicija IS zarobila u generalnom konzulatu Turske u Mosulu. Još uvek se ne zna po kojoj ceni. Čudno je već bilo i to da džihadisti, sa jedne strane zapadne taoce ubijajaju na zastrašujuće brutalan način, dok se prema turskim zarobljenicima odnose veoma blago. Da li je to bila nagrada za do sada nejasnu dimenziju Turske podrške religiozno fanatičnim delovima sirijske opozicije u borbi protiv režima u Damasku?

Sigurno je to da Erdogan sada mnogo lakše može da odobri vazdušne napade svojih zapadnih saveznika, koje predvode SAD. On je u više intervjua obećao logističku podršku – doduše bez direktnog učešća. Tome se Turska i kao članica NATO toliko opirala, da je generalštab turske vojske momentalno reagovao na medijske izveštaje, prema kojima su američki avioni napade na položaje IS trebalo da izvode iz Turske. Ni jedan naoružan američki avion i ni jedna naoružana bespilotna letilica ne sme da koristi turski vazdušni prostor. To se pre svega odnosi na američku vazdušnu bazu Indžirlik u Sredozemnom moru.

Erdogan mora da se opredeli

Ukoliko je Erdogan već odlučio da napusti svoj neodlučan kurs, on mora jasno da se opredeli i da se pripremi na direktnu vojnu podršku. Jer nijedna država Zapada nije suočena sa tako velikim problemima sa izbeglicama. Broj izbeglica iz Iraka, a sada i iz Sirije, iznosi skoro dva miliona. Protesti domaćeg stanovništva zbog krize sa izbeglicama sve su veći. Zaokret bez tvrđeg stava protiv „Islamske države“ deluje nemoguć.

Pogrešna spoljna politika sada se Ankari sveti. Turska politika pokazala je dezorijentisanost u vezi sa nemirima u arapskim državama. Kada je u Siriji počeo građanski rat, Erdogan je veoma brzo stao na stranu protivnika diktatora Bašara el Asada i zalagao se za njegovo brzo svrgavanje sa vlasti. Sada mora da gleda kako Zapad razmišlja o tome da Damask i Bagdad pridobije na svoju stranu u borbi protiv terorista IS. Turska takođe mora da živi i sa tim da Kurdi u susednim zemljama moraju da se naoružavaju od strane Zapada, kako bi mogli da se odbrane od napada „Islamske države“.

Ne, Turskoj nije za pozavideti. Zbog grešaka u svojoj spoljnoj politici ona se sada nalazi u lavirintu. Izlaz iz njega može da pronađe samo zajedno sa zapadnim saveznicima i zato mora da podrži njihove odluke. Novi neodlučni kurs u odnosu prema susedima, kao i prema teroristima, Turskoj bi mogao da isporuči račun koji više ne bi bila u stanju da plati. Od uloge regionalne sile na Bliskom Istoku, Turska se u svakom slučaju do daljeg oprostila.