Erdogan i nemački Turci
26. maj 2018.
29. Maja se navršava 25 godina od rasističkog napada na kuću jedne turske porodice u Zolingenu. Pet devojčica i žena iz porodice Genč je izgubilo život u podmetnutom požaru. Helmut Kol (CDU), koji je tada bio kancelar, nije prisustvovao sahrani. Portparol vlade Diter Fogel je ukazao na „druge važne obaveze" kancelara i rekao: ne mora se "pokrenuti turizam saučešća".
Neke stvari su se promenile od tog događaja. Kancelarka Angela Merkel (CDU) će učestvovati na ovogodišnjoj komemoraciji. Dolazi i turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu. Bila je to izričita želja Mevlude Genč, majke, bake i tetke žrtava ubistva, da na komemoraciji prisustvuju predstavnici nemačke i turske vlade.
Od tog tragičnog napada Mevlude Genč, koja sada ima 75 godina, zalaže se za pomirenje i zbog toga je dobila visoki orden Nemačke, Savezni krst za zasluge. Pre pet godina, kada sam je posetio i intervjuisao u novoj kući u Zolingenu, ni sekunde nisam sumnjao u to da odbacuje mržnju, da je oprostila i da veruje u zajedništvo. Ona je impresivno snažna žena koja je još 1996. svesno odlučila da postane nemačka državljanka, rekavši: „Živim u Nemačkoj, dakle hoću da budem Nemica".
Svet u kojem živimo je već dugo multipolaran
Sasvim drugačije je tekao razvoj jednog drugog člana porodice: Kamila Genča, koji je dve generaciji mlađi od Mevlude Genč. Taj mladić se na Tvitteru predstavlja sloganom koji može zvučati patetično nemački, ali svi čitaoci poreklom iz Turske prepozanju u tome slogan turskih nacionalista i fašista: „Jedna zastava, jedan jezik, jedan narod." Njegova zastava, jezik i nacija su turski. Njegova Fejsbuk stranica je isključivo propaganda za turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Zato ne iznenađuje da je Kamil Genč iz Zolingena otišao u Sarajevo da vidi svog predsednika, na njegovom nastupu u okviru izborne kampanje.
Ponašanje turskih Nemaca o kojem se toliko diskutuje, odvija se između ova dva pola i teško ga je analizirati, baš kao i dijametralno suprotne stavove ova dva člana porodice Genč. Ali, ako pratimo diskusije u medijima, a naročito na društvenim mrežama, susrećemo se sa vrlo jednostavnim odgovorima: često se pominje nedostatak integracije. To je banalan odgovor za kojim se rado poseže kada se pojave sukobi u useljeničkom društvu.
Moramo primiti k znanju da je svet u kojem živimo već dugo multipolaran i da ljudi imaju hibridne identitete. U takvom svetu Mesut Ozil može istovremeno da bude nemački reprezentativac i pristalica turskog predsednika, iako moralno osuđujem to što se slikao sa Erdoganom. Bekir Alboga je predstavnik turskih muslimana u Nemačkoj u okviru dilaoga koji sa njima vodi nemačka vlada i kandidat Erdoganove partije u Turskoj. Kenan Kolat, dugogodišnji portparol Turaka u Nemačkoj, može da bude u proširenom saveznom izvršnom odboru SPD-a i da se sada kandiduje za tursku partiju CHP.
U očima svojih birača, Erdogan je moćan čovek
Kako bi glasila definicija integracije kada bi smo ove tri javne ličnosti optužili da su nedovoljno integrisane? Isto tako je komplikovano i pitanje, zašto više od 10.000 Turaka koji žive u inostranstvu u autobusima i automobilima putuje više od 1.000 kilometara da čuje 40-minutni govor Erdogana u Sarajevu? Turske televizijske stanice i onako uživo prenose svaki izborni nastup tog autokrate. Takođe je teško razumeti zašto više od 60 odsto turskih birača u Nemačkoj uživaju sva demokratska prava, imajući slobodu da se organizuju u politička i verska udruženja, ali u Turskoj glasaju za čoveka koji je de fakto ukinuo podelu vlasti, koji svakog kritičara trpa u zatvor, ne dozvoljava slobodu štampe, i od neuspelog državnog udara, sam vlada zemljom. Erdogan se ponaša kao mafijaški bos koji zloupotrebljava politiku kako bi zaštitio sebe.
Međutim, u očima svojih glasača, on je moćan čovek koji po prvi put u turskoj istoriji sa Evropljanima razgovara na ravnopravnoj osnovi. On je političar koji se ponaša samouvereno i koji svojim sledbenicima u inostranstvu daje samopouzdanje. Turčin u Nemačkoj više nije mali radnik ili migrant - njegov predsednik stoji rame uz rame sa moćnima u svetu. Slikanje sa njim ne da nije sramota, nego ispunjava ponosom - tog malog Turčina na koga se inače uvek gleda s visine.
Pitanje razumevanja demokratije
Podrška Erdogana od strane nemačkih Turaka nije samo pitanje integracije. Više je to pitanje demokratije, pitanje razumevanja demokratije, i zapravo obrazovanja. Da li se za Ozila može reći da nije integrisan, ili to pitanje nije važno kada se radi o svetskoj zvezdi i multi-milioneru koji bi mogao da živi i radi bilo gde u svetu? Važnije bi bilo pitanje, koliko mu je važna sloboda izražavanja i štampe u Turskoj? I da li je svestan svoje odgovornosti kao „primera uspešne integracije u Nemačkoj"? Koliko je politički obrazovan i informisan, da bi morao da zna, da je Erdoganu na predstojećim predsedničkim izborima potreban svaki glas, dakle i Turaka koji žive u inostranstvu, i da je slikanje sa njim zloupotrebio za svoju kampanju?
Sumnjam da se ovim pitanjama bave pristalice Erdogana koji ga svuda prate. Baš kao što sumnjam u tezu da podržavaju turskog despota, zato što ih nemačka politika premanentno isključuje. I to je previše jednostavn odgovor.
Mevlude Genč je izgubila svoje ćerke, unuke i nećaku. Jedva da govori nemački, ali prihvata Nemačku i mirnu koegzistenciju. Ako se potrudimo da razumemo ovu ženu, možda ćemo jednog dana razumeti i komplikovani svet u kojem žive nemački Turci.
Kemal Hir je 1968. rođen u istočnoj Anadoliji. Od 1980. živi u Berlinu, gde je studirao germanistiku, sociologiju i pozorišne studije i trenutno radi kao novinar, uglavnom za programe Nemačkog radija.