"EU finansira kampove u kojima zlostavljaju izbeglice"

DW: Nemački mediji prenose kako su ukrajinske vlasti presrele političke izbeglice na putu ka Evropskoj uniji i zatvorile ih. Jedan broj njih nalazi se u izbegličkim centrima, finansiranim sredstvima iz Brisela. Zašto EU izdvaja sredstva za ukrajinske zatvore?

Mihalski: Prema zvaničnoj verziji, EU pokriva troškove do kojih dolazi usled zadržavanja izbeglica. Novac je namenjen izbegličkim kampovima i onima koji pokušavaju da se domognu EU. Ali, realnost je drugačija. Hjuman rajts voč je još 2010. godine u svom izveštaju upozoravao, da se u tim centrima zapravo nalaze političke izbeglice. Od tada se malo promenilo.

O kakvom vidovima kršenja ljudskih prava govorimo?

Samo zatvaranje izbeglica je prema međunarodnom pravu nezakonito. Jer mi ovde ne govorimo o kriminalcima, već azilantima. Drugo, mađarske i slovačke vlasti prebacuju izbeglice iz EU u Ukrajinu, sa ciljem da ih se otarase. To je protivno zakonima Evropske unije, koji garantuju pravičan proces svakom podnosiocu azila. I treće, s obzirom na kvalitet smeštaja, hrane i medicinske nege, može se reći da su uslovi u pomenutim centrima često neprihvatljivi. Uz sve to, u više navrata smo dobijali izveštaje o prebijanju i sistematskom mučenju azilanata.

Dakle, EU time finansira nešto što je protivno njenim zakonima?

Kao što rekoh, zvanična verzija priče je drugačija. Ali izgleda da na livcu mesta, u centrima za smeštaj azilanata, niko iz EU ne kontroliše šta se tamo dešava i niti vodi računa da se primenjuju međunarodni standardi.

Koliko je neuobičajen ceo taj proces?

Evropska unija godinama unazad finansira rad izbegličkih kampova u trećim zemaljama. Čak su i nedemokratske zemlje poput Libije i Belorusije dobile novac za te centre, kako bi sprečile dolazak izbeglica u EU. Sve to ukazuje na, rekao bih, odsustvo adekvatne osetljivosti u Briselu prema o ovom pitanju.

Drugim rečima, vi smatrate da bi EU trebalo strože da kontroliše kako se njeni nalozi sprovode u delo?

To je ono najmanje što bi moglo da se uradi. Ali ozbiljan i dobronameran pristup ovom problemu bi trebalo da podrazumeva bezbedan ulazak u EU. Tako nešto ne postoji, jer političke izbeglice moraju da tragaju za ilegalnom opcijom ulaska, kako bi onda legalno podnele zahtev za azil. Drugim rečima, jedina šansa za prelazak granice na kraju jesu trgovci ljudima.

Nemački ministar unutrašnjih poslova, Tomas de Mezijer, predlaže osnivanje centara za podnošenje azila u zemljama porekla. Šta vi mislite o tome?

To bi bilo korisno, ali u tom slučaju se mora osigurati da se izbeglice u prihvatnim centrima osećaju bezbedno i da su smeštene u prihvatljivim uslovima. Takođe je važno da procedura bude transparentna. Ali to ne bi moglo da bude ad-hoc rešenje. Proces bi mogao biti brži, ako bi države članice EU izdavale izbegličke vize, koje bi građanima iz ugroženih zemalja omogućile da otputuju u svrhe izdavanja azila. Drugo, pored ambasada i konzulata, trebalo bi da postoji više punktova na kojima bi se vize mogle dobiti. Posebno u regionima kao što je Sirija. Jer najbliži konzulat je na primer u Bejrutu, u Libanu i zatrpan je zahtevima. Dakle, pomenutim vizama bi izbeglice mogle nesmetano da putuju, da se ukrcaju u avion. To bi one koji učestvuju u kompletnom procesu na kraju koštalo znatno manje novca, a za izbeglice bi bio sigurniji put do cilja. Krijumčari bi ostali bez posla.

Prihvatni izbeglički centri u pojedinim državama su već sada postali preveliki. Zar takve "spoljne" tačke sa prihvatnim centrima ne podstiču imigraciju?

Svedoci smo raznih opasnosti kojim su izbeglice izložene na putu do zemalja poput Nemačke. Ali ti ljudi iapk dolaze. Zemlje na spoljnim granicama EU ne uspevaju da spreče njihov dolazak. Naravno da se nešto mora uraditi i na tom nivou, ali pre svega je važno da se prestane sa zločinima, kakve imamo u Ukrajini.

*Vencel Mihalski je šef nemačkog ogranka nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava - Human Rights Watch (HRW).