EU za Irak: hleb ili oružje?

Kristalina Georgijeva, komesarka EU za humanitarnu pomoć, je očajna. Skupiti novac za namučene civile u Iraku nije problem, ali je pitanje kako im tu pomoć dostaviti, rekla je ona u Briselu. A onda je na konferenciji iza novinare otišla prilično daleko, imajući u vidu uvek opreznu Komisiju. Na pitanje novinara šta je Iraku osim humanitarne pomoći još neophodno, ona je priznala da pomoć nije ništa više od „flastera“. To bi moglo da se shvati i kao skriveni poziv na (vojnu) intervenciju.

Odmor ili hitan sastanak?

Za vlade zemalja EU nije ništa novo to da Iraku nije dovoljna samo humanitarna pomoć za civile. Ali na sastanku u utorak (12.8.), ambasadori 28 država-članica dogovorili su se samo da svaka zemlja može samostalno da odluči da li će da naoružava kurdsku miliciju Pešmerga, koja se bori protiv islamista „Islamske države“. Francuska, Italija i Češka najjače su zastupale taj stav, dok su drugi bili odlučno protiv. Od zajedničkih stavova ni traga.

Bes zbog zverstava islamista nije bio dovoljan čak ni za hitan sastanak na ministarskom nivou, kako je to predložio francuski ministar spoljnih poslova Loran Fabijus. On je prošle nedelje posetio Erbil i situaciju opisao kao „totalno dramatičnu“. Za francuski radio je izjavio: „Znam da je vreme odmora, ali kada ljudi umiru, morate da prekinete odmor“.

Slično se izjasnio i Đani Pitela, lider socijalista u Evropskom parlamentu: „Evropa ne može da ide na odmor dok svet oko nas gori“.

U međuvremenu je ipak odlučeno da se vanredni sastanak ministara spoljnih poslova održi u petak (15.8).

Isporuka oružja nije nova tema

Ne treba imati velika očekivanja od tog sastanka – neslaganja u Evropskoj oko toga će i dalje biti. To ima mnogo veze sa iskustvima u Siriji. Pre otprilike godinu i po dana, Francuskoj i Britaniji dojadilo je oklevanje Unije i htele su da naoružaju pobunjenike koji se bore protiv predsednika Asada. Kada je postalo jasno koliko brzo takvo oružje u rukama islamista može da se okrene i protiv drugih, obe zemlje su zaćutale. Od tada, u vezi sa Sirijom više nije bilo sličnih ideja.

Situacija danas još je bizarnija: Asad odjednom postaje tajni saveznik u borbi protiv „Islamske države“ i za mnoge političare EU on je sada manje zlo nego islamski pobunjenici. Međutim, niko to ne izgovora glasno.

Nemačka trauma – intervencija u Libiji

I Nemačka debata o vojnoj odgovornosti ima svoju istoriju. Ona ima manje veze sa Sirijom, a više sa Libijom. Za razliku od Sirije, Ujedinjene nacije su 2011, radi zaštite civila, dale mandat za vojnu intervenciju u Libiji protiv predsednika Gadafija. Nemačka i danas pati od izolacije jer se uzdržala, kada se o tome glasalo u Savetu bezbednosti UN. Iako mnogi sada vojnu operaciju pod američko-britansko-francuskom komandom smatraju neuspešnom, u Nemačkoj i dalje traje trauma izolacije. Zato Berlin više neće da stoji po strani.

Nemačka se u slučaju Iraka za sada odlučila za kompromis: naoružanje – da, ali zapravo sve ono što ne ubija – oklopna vozila, aparati za noćno osmatranje i panciri. Drugačiji, srednji kurs izabrala je Velika Britanija: oni žele da Kurdima prevoze oružje drugih zemalja. Međutim, to je jasno, jedan broj zemalja EU i dalje će odbacivati bilo kakvo vojno rešenje. Neverovatno je, ali zemlje EU jedinstvene su u podršci vojne intervencije – SAD. Kada se uzme u obzir koliko su duboka bila trvenja u vezi američkom intervencijom u Iraku 2003, unutar Evropske unije i sa SAD – onda se sada može govoriti o izuzetnom jedinstvu.