Evropa pred raspadom
Zastrašujuće je kako se pod pritiskom izbegličke krize brzo zaboravljaju evropske vrednosti. Ako se uskoro nešto ne preduzme, navala migranata i izbeglica iz evropskog susedstva postaće vrlo brzo teško iskušenje za Evropsku uniju.
Više se ne garantuje odnos prema izbeglicama koji bi bio dostojan čoveka. Prepun nužni smeštaj, razbojničke bande krijumčara, huškanje na mržnju prema strancima, improvizovani logori na železničkim stanicama, na ulazu u tunel ispod Lamanša ili u srcu Brisela… Sve to je gorka stvarnost i nije ni na koji način u vezi sa Evropom solidarnosti i pravde u koju su se svi toliko kleli.
Izgleda da čak ni nemačka kancelarka Angela Merkel nema plan. On s jedne strane izjavljuje da Dablinska regulativa više ne funkcioniše, a sa druge kaže da bi Grčka, Italija i Mađarska morale da primenjuju ta disfunkcionalna pravila. Dogovor u Dablinu predviđa da se zemlja na čiju teritoriju izbeglica prvo kroči mora i brinuti o njemu.
Dablin je mrtav, živela sebičnost?
Ovako više ne ide. Nemačka, Austrija i druge zemlje koje zbrinjavaju veliku većinu izbeglica, traže njihovu pravedniju raspodelu u EU. Međutim, većina država-članica nije pogođena izbegličkom krizom, pa i ne želi reformu postojeće regulative. Dokle god potražioci azila žele da se domognu Nemačke, Švedske ili Austrije, sve je u najboljem redu. Tako misle Poljaci, Španci, Irci, Finci, kao i mnogi drugi. Od solidarnosti ni traga ni glasa.
Dosadašnji pravni sistem se raspada pod pritiskom događaja, a EU sve to samo nemo posmatra. Mađarska vlada pokušava da povrati kontrolu nad događajima izgradnjom žičane ograde prema Srbiji i prosleđivanjem izbeglica koje su već dospele na njenu teritoriju u Austriju i Nemačku. Austrija i Nemačka se brane pojačanim kontrolama. Beč preti nesolidarnim članicama finansijskim konsekvencama, jer one naposletku profitiraju od Austrije koja više uplaćuje u fondove EU nego što iz njih dobija.
Zaobiđi me, pa idi komšiji
Brzo bi moglo doći do konflikta između pojedinih zemalja-članica, a to bi sa druge strane dovelo do uvođenja kontrola na granicama i ograničavanja slobode putovanja.
Ako se ne može pouzdati u komšijsku vernost potpisanim ugovorima, onda svako može zahtevati da sam stavi pod kontrolu sopstvene granice. Ta logika potkopava evropske temelje. Politika prema izbeglicama odavno se vodi po principu – neka komšiji crkne krava.
Atina već godinama ne mari za obzire. U zemlji ne postoje ni prihvatilišta ni postupak dodele azila. Grčka naprosto sakupi izbeglice za koje je teoretski nadležna i uputi ih prema makedonskoj granici. Iz Srbije izbeglice ulaze u Mađarsku, članicu EU, mada su već bili u Evropskoj uniji. Donekle se može razumeti da Budimpešta to ne želi da trpi. Velika Britanija pokušava da se hermetički zatvori prema izbeglicama i prepire se sa Francuskom o obezbeđivanju tunela i luke za trajekte u Kaleu. To je još jedna sramna mrlja na karti Evrope.
Kriza sa najavom
Niko u Evropi, pa ni Nemačka, nije se spremao za povećan broj izbeglica. U Nemačkoj su se godinama smanjivali smeštajni kapaciteti. Država zapošljava premali broj činovnika koji obrađuju zahteve za azil.
A iz središta Evropske unije, Brisela, ovih dana baš i ne dopiru neke pametne ideje. Evropska komisija se budi iz letnjeg dremeža i mrmlja kako je još u maju donela plan od deset tačaka. Njega, međutim, zemlje-članice nisu sprovele. Još tada je Komisija konstatovala da su Grčka i Španija u krajnjoj nuždi. Ali nije usledilo i preseljenje potražilaca azila i izbeglica u druge zemlje.
Ako ministri unutrašnjih poslova EU, koji se sastaju tek sredinom septembra, ubrzo ne dogovore reformu Dablinskog sporazuma i osnivanje zajedničkih centara za potražioce azila, ako ne dogovore ključ za pravednu raspodelu izbeglica, onda će se Evropa vratiti unazad, u vreme graničnih rampi, ograda i zidova. Nezavisno od teške sudbine izbeglica, bilo bi to stanje krajnje nevolje za projekat evropskog ujedinjenja.