Evropa - tvrđava ili otvoreni kontinent?

Cilj jedinstvene evropske politike azila zvanično je zacrtan pre više od 13 godina. U jesen 1999, šefovi vlada i država tadašnjih 15 članica EU još su bili pod utiscima izbegličkog kretanja prouzrokovanog ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Neke zemlje Unije su time bile naročito pogođene, na primer Nemačka i Austrija, dok druge gotovo ništa od toga nisu osetile. Danas naročito mnogo izbeglica dolazi u Evropsku uniju preko Grčke. Ali i Malta i Kipar se žale da su preopterećeni navalom izbeglica. Tada, 1999. godine, šefovi vlada i država dogovorili su se da bi sve zemlje članice trebalo da snose zajedničku odgovornost za izbeglice. Ali uspostavljanje jednog, jedinstvenog evropskog sistema azila i dalje čeka na realizaciju. Najnoviji rok za kompromis propušten je krajem 2012. godine.

Pri nedavnom pokušaju u oktobru, švedski ministar unutrašnjih poslova Tobijas Bilstrem još jednom je istakao da je ta tema zbog brojnih potražilaca azila u njegovoj zemlji veoma važna za Švedsku: „Danas je situacija takva da devet od 27 zemalja članica primaju 90 odsto potražilaca azila, koji dolaze u Evropu. I ja smatram da to zahteva veće zajedničko delovanje.“

Dablinska uredba – jedni za, drugi protiv

Trenutno je još uvek na snazi takozvana uredba Dablin II, odnosno Dablinska uredba, prema kojoj je ona zemlja, u koju prvu dođe izbeglica, zadužena za postupak ispitivanja zahteva za azil. Ukoliko ta izbeglica iz te zemlje ode u drugu, onda ona može da ga pošalje nazad u prvu zemlju EU. Zato zemlje koje su pogođene navalom izbeglica, poput Grčke, žele da promene Dablinsku uredbu. Nemački ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Fridrih, međutim, želi da tu uredbu zadržati, jer strahuje da bi to privuklo više azilanata u Nemačku.

Ali Nađa Hirš, poslanica u Evropskom parlamentu iz redova liberala, smatra da Dablinska uredba ne funkcioniše, „jer, ima slučajeva da se porodice razdvajaju, a pojedine zemlje moraju da prime znatno više ljudi jednostavno zbog njihovog geografskog položaja. I to za nas nema smisla. Zato mi liberali podržavamo predlog da se izbeglice po sistemu kvota raspodele po članicama EU, i da odgovornost preuzmu svi.“

Hiršova smatra da se prema sistemu kvota, koji bi se određivao po broju stanovnika i ekonomskoj moći, za Nemačku „gotovo ništa ne bi promenilo“, jer ta zemlja ionako prima već dosta ljudi. Švedska takođe čini dosta na tom planu, dodaje ona, ali i kritikuje da bi na tom polju više mogle da učine na primer Mađarska, Češka i Španija.

Onaj ko radi, nije na teretu

Izbeglička i politika azila već godina je vruća tema u većini zemalja Evropske unije. Potražioci azila, koji mogu da dokažu da su u svojoj domovini politički proganjani, nisu dobro došli i uglavnom se „trpe“. Srbija i Makedonija su među onim zemljama u kojima ne preti politički progon i zato bi ljude koji u Nemačku dolaze iz tih zemalja kako bi zatražili azil, trebalo poslati natrag brzo, smatra državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Nemačke, Ole Šreder. Poslanica u Evropskom parlamentu Nađa Hirš međutim smatra da je u Nemačkoj problem to što potražioci azila, koji su često visokokvalifikovani, ne smeju da rade i zato se na njih gleda kao na „teret“. Ona ističe Švedsku kao pozitivan primer:

„Oni imaju znatno liberalniju politiku radnog tržišta. Ti ljudi smeju veoma brzo da rade. To znači da državu to ništa ne košta, ljudi su integrisani i svojim radom doprinose privrednom rastu.“

Različita mišljenja i u Evropskoj komisiji

Komesarka EU za unutrašnje poslove Cecilija Malmstrem ima slično mišljenje. Ona smatra da Evropska unija ionako ima zaštitničku obavezu prema onima kojima je potrebna pomoć.

Šta je, dakle, Evropa? Tvrđava koja se ograđuje od svih stranaca, ili otvoreni kontinent? O tom pitanju žestoko se diskutovalo upravo u svetlu dodele Nobelove nagrade za mir Evropskoj uniji. Organizacija „Amnesti internešnel“ naglasila je da Evropska unija, upravo zbog njene izbegličke politike „nije zaslužila“ tu nagradu.

Godine 2011. Unija je prihvatila gotovo deset odsto od ukupnog broja izbeglica na svetu. To je 20 miliona ljudi ili četiri odsto stanovništva EU, ističe Malmstrem, ali i dodaje da se to mora posmatrati iz prave perspektive: „Sjedinjene Američke Države su, na primer, primile 20 procenata izbeglica na svijetu. To je 13 odsto njihovog broja stanovnika.“

Različita mišljenja o politici azila vladaju unutar same Evropske komisije. Što se tiče cilja – postizanja jedinstvenog sistema azila, sudeći po trenutnom stanju, okončanje spora oko toga u Briselu još nije ni na vidiku – i to 13 godina nakon što je ta ideja uopšte formulisana.

Autori: Kristof Haselbah, Brisel / Marina Martinović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković