Bio je to tipičan Tramp: u lošem stilu (preko Tvitera) i jezički prekoračujući granicu ucene. Ali, svidelo se to nekome ili ne, kada se radi o sadržaju, američki predsednik ovoga puta ne greši u potpunosti kada od evropskih država traži da se konačno pobrinu za džihadiste IS koji se nalaze u kurdskom zarobljeništvu, a potiču iz njihovih zemalja.
Donald Tramp se tako stavlja na stranu kurdskih zahteva, koje oni već odavno postavljaju. Do sada su ti zahtevi bili ignorisani, pre svega zato što su dolazili samo iz kurdskih redova na severu Sirije. U tamošnjim zatvorima sede na stotine bivših boraca IS koji su se džihadistima priključili iz Evrope.
Tamo su recimo stotine žena iz Nemačke, Francuske ili Velike Britanije, koje ne znaju kakva ih budućnost čeka. A često su s njima i njihova deca, rođena na teritoriji bivše „Islamske države“. A kada uskoro bude osvojeno i poslednje uporište IS u Baguzu, njihov broj još više će se povećati.
Preopterećeni Kurdi
Za Kurde to predstavlja veliko opterećenje – tim pre što ih povlačenje američkih trupa, koje je Tramp najavio u decembru, stavlja pred sasvim nove, egzistencijalne probleme. Na severu, odmah iza granice s Turskom, predsednik Erdogan već zvecka oružjem i priprema se za vojnu intervenciju. Najvažnijeg američkog saveznika u Siriji, kurdske „Snage narodne odbrane“ (YPG), Erdogan naziva terorističkom organizacijom. On eksperiment kurdske samostalnosti, koja se realizuje upravo pod vođstvom YPG, želi što pre da okonča.
Čim se Amerikanci povuku, i time otvore put turskoj vojsci, Erdogan će pokušati da uspostavi tzv. bezbednosni koridor širine 30 kilometara uzduž granice sa Sirijom. Ali baš u tom koridoru se nalaze najvažniji kurdski gradovi – a isto tako i njihovi zarobljenički logori. Ukoliko Kurdi budu prisiljeni da se bore za preživljavanje, oni će imati druge brige, a ne da se brinu za zarobljene pripadnike IS.
Problem tih zarobljenika odavno je poznat, ali je, nakon najave povlačenja američke vojske, dodatno dobio na težini. Umesto da za njega traži rešenje, i to po mogućnosti na evropskom nivou, Nemačka se do sada krila iza formalnih izvlačenja.
U nadi da će se problem možda nekako rešiti sam od sebe, nemačko Ministarstvo spoljnih poslova povuklo se na udobnu poziciju navodeći da, nakon zatvaranja nemačke ambasade u Damasku 2012. godine ne postoji mogućnost pružanja konzularnih usluga. A s Kurdima na severu Sirije ne postoje nikakvi zvanični diplomatski odnosi.
Ljudi koje niko ne želi
Naravno da nijedna država nema nikakvog interesa da prihvati desetine džihadista „Islamske države“. Ali ti ljudi su tu. A budući da je Nemačka pravna država, i pripadnici jedne terorističke milicije koji imaju nemačko državljanstvo imaju svoja prava – čak i onda kada je to teško prihvatiti. Jedno od tih prava jeste i pravo na povratak u Nemačku.
A ukoliko su počinjena krivična dela, svakoj pojedinačnoj osobi se mora dokazati njena osobna krivica, kako bi ju se moglo zatvoriti. To će u nekim slučajevima biti više, a u drugima manje teško. Jednostavnije će biti ako se neko pojavljivao u propagandnim video-klipovima, biće posebno teško kada se radi o ženama. Tu bi moglo da bude od pomoći ako neka od njih – razočarana i bez iluzija – pristane na status krunskog svedoka.
Kako bilo, to su ljudi koji su živeli tu, s nama i među nama. I koji su se tu radikalizovali. Mi moramo da pronađemo način kako da postupamo s njima. I na kraju, jedno je sigurno: severna Sirija ne sme da ostane evropski Gvantanamo.