Fasada se kruni

Nemačka je dobro, kaže ministarka prosvete. Sve više mladih ima visoku školsku spremu, a stopa nezaposlenosti je mala – imajući u vidu Evropu. Dakle, sve je u redu? Nije, kaže Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Nije, kažem i ja. Tačno je da više mladih nego ikada pohađa gimnaziju i tako stiče maturu, ulaznicu za neku visoku školu ili univerzitet. Taj put se isplati, jer – studija je potvrdila – onaj ko ima fakultetsku diplomu, manje je pogođen nezaposlenošću i zarađuje više. To nije slučaj svuda. Naročito su nastavnici i lekari u mnogim zemljama loše plaćeni – uprkos njihovom akademskom obrazovanju.

Međutim, odavno znamo da uvek isti ljudi uživaju prednosti dobrog obrazovanja: to su deca akademskih građana. Deca iz siromašnijih porodica, uključujući i one sa migrantskom pozadinom, imaju manje šanse da se domognu univerzitetske diplome – čak i sa istim startnim kvalifikacijama. To je tako, uprkos svim dobronamernim apelima na nastavnike i raznim projektima različitih institucija koje nude programe za pomoć u savladavanju gradiva. U Nemačkoj, uspeh u školi i dalje zavisi od socijalnog porekla, i to OECD s pravom kritikuje.

Traži se previše dodatnih kvalifikacija

Ako se malo bolje pogleda, situacija je još gora. Naime, ako je neka profesija tražena na tržištu rada, onda naravno sve više mladih ljudi želi da baš to da studira. Konkurencija za mesto na fakultetu daleko je veća nego za zanate – na nesreću po preduzeća srednje veličine. Ali, čak i najbolji kandidati sa maturom u džepu, ne ispunjavaju očekivanja univerziteta ili zahteve stručne obuke po firmama. Prema studiji OECD-a, nemački obrazovni sistem je relativno dobro prilagođen potrebama tržišta rada, ali se univerziteti i firme koje vrše stručnu obuku žale da su mnogi studenti i polaznici neadekvatno pripremljeni za sledeći, viši stepen obrazovanja.

Iako obrazovanje deluje dobro na papiru, ono se često ispostavi kao prevara. Da bi se na akademskom polju izabrali najbolji, još pri upisu na univerzitet se veliki naglasak stavlja na dodatne kvalifikacije. Onaj ko govori više jezika, ko je proveo mnogo vremena u inostranstvu, ko je društveno ili politički angažovan – taj ima veće šanse. I baš tu, na tom ispitu, „padaju“ socijalno ugrožene porodice – jer svoju decu ne mogu na primer da pošalju u inostranstvo. Dakle, uprkos rastu broja studenata, jaz između bogatih i siromašnih postaje sve dublji.

Više dodirnih tačaka

Svi koji su uključeni u proces obrazovanja, mogli bi baš tu da se angažuju. Ako zaista svim društvenim slojevima hoćemo da pružimo šansu i na taj način steknemo ugled u svetu, potrebno je promeniti unutrašnje strukture. Univerziteti mogu da ponude više kurseva koji bi brucošima koji nemaju perfektne preduslove, pomogli da premoste početne teškoće. Sadržaj bi trebalo da postane važniji od broja sertifikata. U tom kontekstu, univerziteti i firme koje nude stručnu obuku ne bi trebalo da imaju sve strožije kriterijume – jer će tako sve biti još gore.

I na kraju, politika, naravno, treba da uloži više novca u obrazovanje i da stvori više dodirnih tačaka između škola, univerziteta i firmi koje nude stručnu obuku. Nemački obrazovni sistem profitirao bi kada bi se institucionalizovala saradnja više aktera u obrazovanju.