Federacije kao lek za separatizam?

Velika panika nastala je u redovima tri velike britanske stranke: uoči referenduma o nezavisnosti Škotske, delovalo je kao da bi zagovornici nezavisnosti mogli da trijumfuju. Vladajući konzervativci, njihovi koalicioni partneri liberalne demokrate, kao i laburistička opozicija, jednom su – za promenu – bili složni: u želji da spreče otcepljenje Škotske. Dva dana pre referenduma, trojica stranačkih lidera očajnički su obećali da će Škotska, ukoliko kaže Ne otcepljenju, dobiti veća prava, pre svega u oblasti poreske i socijalne politike. Nije poznato koliko je to obećanje doprinelo da većina građana zaokruži Ne.

Po završetku referenduma u Škotskoj, premijer Kameron je izjavio da se pitanje nezavisnosti „rešilo za period jedne generacije“. Ali škotski nacionalisti žele sada Kamerona da vide na delu. Za nastavak pritiska pobrinuće se već Nikola Sterdžon. Ona će najverovatnije biti naslednica Aleksa Salmonda, koji je posle propadanja referenduma najavio povlačenje sa mesta predsednika Škotske nacionalne partije. Sterdžon će ponovo pokrenuti pitanje nezavisnosti, ukoliko tri velike britanske partije ne bude ispoštovale obećanje. „Činjenica je“, smatra ona, „da zagovornici nezavisnosti, zajedno sa onima koji su zaokružili Ne zbog obećanja o proširenju škotskih ovlašćenja, čine većinu za stvarne promene.“ Taj pritisak neće da popusti tako brzo.

Jedan parlament samo za Englesku?

Dakle Škoti drže premijera Dejvida Kamerona za reč. Ali, moguće je da je on napravio račun bez krčmara. Krčmar, to su poslanici konzervativne stranke, koji obećanje Škotskoj ocenjuju kao preterano, ali i nepravedno prema Engleskoj. Konzervativni poslanik Džems Varton smatra: „Mora i za Englesku nešto da bude.“ Pozadina svega toga je da periferne oblasti Ujedinjenog Kraljevstva – Škotska, Vels, i Severna Irska – u međuvremenu imaju svoja tela i ograničene privilegije – samo Engleska ne, kao daleko najveća zemlja. Mnogi smatraju i da nije pošteno da u parlamentu u Vestminsteru sede i škotski, velški i severnoirski poslanici i glasaju o pitanjima koja se tiču Engleske.

Najglasniji zagovornik tog pokreta među konzervativcima je londonski gradonačelnik Boris Džonson. On se često spominje kao budući šef stranke i već sada bi mogao da bude opasan za Kamerona. „Ukoliko škotskim političarima dajemo više moći, onda bi jednostavno morali da se pozabavimo osnovnim nepravdama prema Engleskoj“, kazao je Džonson za dnevni list Dejli telegraf. Kameron je dakle izložen ne samo škotskom, već i engleskom pritisku. Kako bi tačno trebalo da izgleda federalizacija Ujedinjenog kraljevstva, nije poznato.

U svakom slučaju to bi bio komplikovan projekat, koji bi se doticao viševekovne tradicije. Tako nešto ne bi smelo da bude prenagljeno, smatraju u Laburističkoj partiji – ne pre izbora za Donji dom parlamenta sledeće godine. „Sa našim ustavom se ne bi trebalo poigravati“, kratko je naglasio laburista Ed Bols u intervjuu za BBC. Ono što je prećutao: laburisti su relativno jaki u Škotskoj, ali mnogo slabije zastupljeni u Engleskoj. U nezavisnom engleskom parlamentu, laburisti bi dakle bili u manjini.

Mešanje Brisela

Separatisti u drugim evropskim zemljama koji su pomno pratili škotski referendum, sa istim zanimanjem će pratiti i projekat dalje federalizacije. Pobornici nezavisne Katalonije pozivaju se recimo na svoje škotske kolege. Škotsko Ne ih je doduše malo stišalo, ali oni ne odustaju od svoj cilja. Isto tako, španska centralna vlada odbacuje mogućnost održavanja referenduma u Kataloniji.

Da li bi federalizacija zemalja sa separatističkim tendencijama bio put da se regioni održe na broju, bilo da je reč o Škotskoj, Kataloniji ili Južnom Tirolu? Janis Emanuilidis iz briselske organizacije European Policy Centre upozorava da kopiranje federalnih uređenja neće funkcionisati: „Svaki slučaj mora pojedinačno da se stavi pod lupu. Federalne jedinice kao one u Nemačkoj ili Švajcarskoj su razvijene, one su išle svojim putem i tako bi trebalo da bude u svakom pojedinačnom slučaju.“

Pretpostavka je naravno da države prihvate federalizaciju. Upravo španska vlada u ovom trenutku pribegava konfrontacionom kursu u odnosu sa regionalnom katalonskom vladom i nije spremna ni na kakve kompromise. To je evropski trend, smatra Janis Emanuilidis: „Centralne vlade to pokušavaju da zaustave, pokušavaju da ponude kompenzacije, blage autonomije u pojedinim slučajevima, ali generalno takvi autonomaški pokreti nastoje da se suzbiju.“

Centralne vlade u tome dobijaju podršku sa neočekivane strane: Evropska komisija, koja bi prema mišljenju Emanuilidisa u stvari „trebalo da bude suzdržana“, upozorava na posledice nezavisnosti. Predsednik komisije Žoze Manuel Barozo lično je rekao da bi pristup nezavisne Škotske EU bio težak. Razlog za to upozorenje su, prema mišljenju Emanuilidisa „strahovi, kako Brisela, tako i nacionalnih država od mogućih posledica“. EU bila još heterogenija, a proces donošenja odluka na evropskom nivou postao bio komplikovaniji nego što jeste.