Film "Football under Cover": Fudbalom do dijaloga

„Već mesecima se kliče: Iran, Iran, Iran. Sada smo tu i napokon možemo da igramo. Ne znam, šta nas očekuje ali ukoliko budemo igrali disciplinovano već ćemo ostvariti cilj.”

Na igralištu smo. Nemice u crvenoj, a Iranke u beloj opremi. Gotovo da se nijedan deo tela ne vidi. Fudbalerke nose duge pantalone i majice, a na glavi jedan vid kape. Za Iranke je to prvi zvanični meč na jednom stadionu. Po pravilu im je dozvoljeno da igraju samo u Hali.

Od filmova do igre

Ideja za meč ali i za film potekla je od Marlene Asman koja igra levo krilo u nemačkom timu i Ajata Najafija režisera iz Irana. Njih dvoje su se upoznali na Berlinalu 2005. godine, gde su publici predstavili svoje kratkometražne filmove o fudbalu. Ajat Najafi kaže:

„Nije nam bila namera da pravimo politički film, već da napravimo portret žena iz dva grada koje imaju isti hobi, naime fudbal. Nismo bili zainteresovani za političke teme. Međutim one su nas sustigle.”

Utkamica planirana u Teheranu odložena

Novembar 2005. Tog leta je na vlast došao Mahmud Ahmadinedžad. Utakmica koja je tog meseca trebala da se održi u Teheranu, odložena je.

“Ništa nam drugo nije preostalo nego da čekamo. Pritom su članci u novinama iz dana u dan bivali sve gori i gori.“

Problemi sa vizama, potraga za sponzorima, privikavanje na novu sportsku opremu, sve se to može videti na filmu.

„Rajfešlus moram da povučem do brade, a moju košarkašku kapu da navučem na lice, kako me niko ne bi prepoznao da sam devojka. Kada bi to doznali pozvali bi stražare i mogli bi da me strpaju u zatvor.”

Ajat Najafi kaže: „Bilo je zaista teško. Kao režiser želiš da imaš kontrolu nad filmom, ali to u ovom slučaju nije bilo moguće. Od početka do kraja sam se borio za ovu utakmicu. Kada je na kraju uspelo nisam sme da budem u publici. Osećao sam se kao dete kome su dali igračku ali ne i mogućnost da se sa njom igra.“