Francusko-nemačko prijateljstvo i u tanjiru

Teško je i nabrojati u koliko su se ratova Nemci i Francuzi borili jedni protiv drugih. Zapravo, državni sporazumi koje potpisuju predsednici nekih država o „prijateljstvu i saradnji“ često ostanu „mrtvo slovo na papiru“, nakon vekovnog neprijateljstva i nepoverljivosti. Ali Jelisejski sporazum koji su potpisali Šarl de Gol i kancelar Konrad Adenauer zaista se razvio u prijateljstvo i poštovanje između čitava dva naroda u srcu Evrope.

I dok možda nekog može da iznenadi to koliko ima Nemaca koji će i danas priznati kako nikad nije bilo, niti će biti boljeg automobila nego što je to bio stari Sitroenov DS („Ajkula“), na jednom području su Nemci oduvek morali da priznaju da veoma zaostaju za Francuskom: u kulinarstvu. Ali i tu se u proteklih pola stoleća mnogo toga promenilo – između ostalog zahvaljujući i parovima kao što su Vinsent i Lilijan Muasonje.

Najgori gosti su – Francuzi

Sredinom osamdesetih je taj, tada mladi bračni par, odlučio da otvori restoran – i to u Nemačkoj. Izbor je pao na Keln u ne naročito atraktivnoj ulici atraktivnoj Krefelder štrase, između turskog turističkog biroa i malo kasnije propalog restorana grčke kuhinje, danas se nalazi hram vrhunske francuske kuhinje u kojem je gotovo nemoguće dobiti slobodan sto.

Vinsent Muasonje uopšte više ne želi da sluša priče o „gastronomskoj nekulturi“ Nemaca i tvrdi da su najgori gosti koje ima – po pravilu Francuzi. Žali se da se upravo njegovi zemljaci razmeću tom „kulturom“, ali će istovremeno počiniti čitav niz, za ugostitelja sa dve zvezdice u poznatom vodiču „Mišlen“, neoprostivih grehova: ostaviće pribor za jelo prekršten na tanjiru, prihvatiće čašu odozgo i gotovo nikada neće koristiti salvetu.

Ipak, i njegov glavni kuvar je Francuz, Erik Menšon. I on je u Keln došao kao mladić – i zbog njegove tadašnje duge kose carinici su ga, tražeći drogu, na granici pretražili gotovo do gole kože. Pogotovo kad su iz njegovih dokumenata videli da je zapravo rođen u – Maroku. Ne samo zbog tog neprijatnog iskustva s policijom, Menšon je došao u Nemačku sa odlukom da tu ostane najviše godinu dana.

Ipak mu nedostaje Mediteran

To je bilo pre više od 25 godina – i Menšon je još uvek u Kelnu, jedino što danas uopšte više nema kosu. Zajedno sa „Patronom“, Muasonjeom, od sačinjava dvojac koji izgleda kao da ne mogu jedan bez drugog: „Ima dve vrste ljubavi. Jedna je emocionalna, ona koju gajim prema svojoj ženi, a postoji i ljubav prema poslu i ona me povezuje s Erikom“, kaže Vinsent.

Ljubav gazde prema svom šefu lako se može razumeti ako se proba njegova najnovija kreacija: teleća brizla u sirupu od jasmina sa vrganjima i začinskim biljem u preprženom dim-sum testu. Šef je svoju kreaciju još krunisao i penom od listova bukoa, biljke koja raste na jugu Afrike.

Uopšte, Menšon nikad nije zažalio što je došao u Nemačku, iako se žali na to što u Kelnu ipak ne može da nabavi sve što zamisli u svojim kreacijama. To se naročito odnosi na svežu ribu i plodove mora, jer je on i svoje školovanje za kuvara proveo sredozemnim područjima Francuske, u Nici, Provansi i u Marselju.

Nedostaje još smeha – i poštovanja

Ni njegov gazda više ne pomišlja da napusti svoju novu domovinu i već stare prijatelje i goste koje redovno dolaze u restoran. Nekad se govorilo da „Nemci jedu da bi radili, a Francuzi rade da jeli“, ali je danas i ta razlika između dva naroda sve manja. Ipak, Vinsent Muasonje još uvek oseća jednu razliku: u Nemačkoj se niko ne usuđuje da se glasno se smeje. On još uvek Nemce smatra previše ozbiljnim i strogim i misli da bi im dobro došlo malo više opuštenosti.

Ali i to dolazi s vremenom, kao što će biti potrebno vremena i Nemcima da nauče da poštuju kuvare i ugostitelje, smatra Muasonje: „Onaj ko ovde kaže da je vlasnik restorana, odmah vidi da se uopšte ne ubraja u društvo, već je na najnižoj polici. Jedini izuzetak je da ste neki od onih idiota koji se na televiziji pretvaraju da kuvaju nešto što niko živ ne može kod kuće da skuva.“

Autori: S. Hartert / A. Šubić
Odgovorni urednik: I. Đerković