Fredi Merkjuri: rok-ikona zauvek

Njegov scenski nastup bio je neponovljiv. Na Vembliju se poigravao sa 70.000 ljudi. Zapeva nešto blesavo, pa onda pusti publiku da peva. Na kraju kaže „fuck you“ i smeje se. A onda bend počinje da svira „Under Presseure“! Grupa Kvin (Queen), odnosno njeni članovi Fredi Merkjuri (glas, klavir, gitara), Brajan Mej (gitara i glas), Rodžer Tejlor (bubanj i glas) i Džon Dikon (bas), bili su 1986. prave super-zvezde. Sam Merkjuri već tada je bio ikona. Znao je kako da se postavi na sceni, ali i da se nasmeje na sopstveni račun. Na kraju koncerta često bi sam sebi stavljao krunu na glavu.

Androgen kao i Dejvid Bouvi, ali ne tako hladan kao njegov kolega. Do groteske se poigravao sa obe strane svoje ličnosti – i muškom i ženskom. A tek njegov glas, raspona četiri oktave. Zvučao je snažno čak i kada peva s operskom divom Monserat Kabalje. Vredan radnik, savršen u svojim patetičnim gestovima, u plesu, izrazima lica: od usana koje podrhtavaju, do čestih i podrugljivih pogleda.

Privatni život bio je tabu

Privatni život i ličnost koju je prikazivao na sceni strogo je odvajao. Homoseksualnost? On nikada o tome nije progovorio ni jednu jedinu reč. Kada ga je 1985. u Riju jedna lukava reporterka upitala da li pesma „I want to break free“ ima neke veze s oslobađanjem (outingom) gej-muškaraca, on joj je odgovorio ovako: „Pesmu je napisao Džon Dikon. Čovek je srećno oženjen, ima četvoro dece, nemam pojma otkud vam uopšte to.“ U jednom drugom intervjuu rekao je da u stvari ne voli da daje intervjue, da mrzi da razgovara s ljudima koje ne poznaje. A kada bi bio malo bolje volje, znao bi da se zeza: „Ako ljudi prestanu da kupuju naše ploče, moraću sigurno da postanem striper. Mogao bih da izvodim striptiz pevajući pesme koje sam napisao.“ Ipak, gotovo svi su sumnjali da je Merkjuri gej.

AIDS

Osamdesetih godina prošlog veka svet je upoznao novu, podmuklu bolest imunog sistema – sidu (AIDS). Prenosila se seksualnim putem i veoma brzo proširila na gej- sceni. Fredi Merkjuri bio je u samo centru te scene – organizovao je divlje žurke i imao veze s muškarcima. Ali o tome zvanično niko ništa ne zna. Demantovao je 1985. vest jednog tabloida da se podvrgao testu na AIDS. Međutim, tabloid „The Sun“ nije odustajao i „pustio“ je na njega svoje paparace.

U vreme kada je Fredi Merkjuri saznao za svoju bolest, o tome su već kružile najrazličitije priče. Informacije o tome delio je na kašičicu i to samo svojim najbližim prijateljima. Čak nikome iz benda nije rekao ništa. Samo su mogli da vide da je veoma bolestan i da se njegovo stanje iz meseca u mesec pogoršava. Nije govorio ništa čak i kada bi na red došle turneje, a on odbijao da ide na koncerte. „Mi zaista jedno vreme nismo znali šta se s njim događa“, priča Brajan Mej. „Bilo je to nepisano pravilo da se o tome ne govori.“

Bivao je sve mršaviji i ispijeniji. Na njegovom poslednjem javnom nastupu, 1990. na dodeli muzičkih nagrada „Brit Awards“, kada je grupa Kvin dobila počasnu nagradu za „izuzetan doprinos britanskoj muzici“, bio je već veoma mršav. Govor je držao Brajan Mej koji je pokušao čak i da se našali. Ipak, svi su bili potišteni, a to medijima nije promaklo. Reporteri su mu čitavo veče bili za petama, a na fotografijama koje su urađene na žurci posle dodele nagrada izgledao je strašno.

Poslednji album s poslednjim atomima snage

Kvin ulazi u studio da snima album „Innunendo“. Brajan Mej je kasnije u jednom intervjuu rekao: „Snimili smo album znajući da nemamo još mnogo vremena.“ Međutim, sam Fredi i dalje nije želeo da o tome govori. Kolegama je rekao da želi da pravi muziku sve dok ne padne. „Trpeo je strahovite muke, ali nije dozvoljavao da se to vidi. Nikada ga nisam čuo da se žali“, ispričao je Mej. Tek u januaru 1991. rekao je sve i svojim kolegama.

Tada nastaje video „These are the days of our lives“. Merkjuri peva poslednji put – poslednjim atomima snage i pod vojničkom disciplinom. Kao opsednut, sve do svoje smrti bio je fokusiran na muziku. Nije želeo da stvari privede kraju. Takođe, bilo mu je važno i to što je u leto 1991. snimljena pesma „Mother love“. Snimana je deo po deo. Završena je samo mesec dana pre njegove smrti. Sam album „Made in Heaven“ izašao je tek 1995, zajedno sa pesmom „Too much love will kill you“.

U saopštenju za medije 23. novembra 1991. objavio je da boluje od side. Dan kasnije umro je od posledica zapaljenja pluća.

„I see a little silhouette of a man…“

Godinu dana nakon njegove smrti članovi grupe Kvin ponovo su se sastali, kao i sve velike zvezde devedesetih. Održan je koncert u čast Fredija Merkjurija. Elton Džon i Aksel Rouz pevali su čuvenu „Boemsku rapsodiju“. Svako ko je tada bio na koncertu, naježio se od glave do pete kada je bend prestao da svira i kada je pušten originalni video-zapis sa Fredijevim glasom: „I see a little silhouette of a man...“ Sve do danas, Kvin izvode tu pesmu na taj način. Fredi Merkjuri je umro pre 25 godina, ali u stvari nikada nije otišao od nas. U jednom intervjuu – koje uopšte nije voleo – rekao je: „Da li bih ponovo uradio isto? Naravno – zašto da ne? Možda samo malčice drugačije.“