Gadafi u Rimu: Prevazilaženje prošlosti

„40 godina, Mars je Gadafiju bio bliži od Rima“, naslov je iz jednih libijskih novina. Italija: omražena kolonijalna sila. U borbi protiv nje je između 1911. i 1951. oko četvrtine libijskog stanovništva izgubilo život.

„Italijani su bili loši. Ali, ima i par dobrih stvari koje smo preuzeli od njih - to su pasta i kafa“, kaže jedan mladi biznismen iz Tripolija.

Espreso i kapućino se u Libiji piju na svakom ćošku. Kada su 1970. Italijani i definitivno najureni, barove su preuzeli libijski ugostitelji. Jedan od njih je 70-godišnji Hasan Al Salehin:

„Moja kafe-mašina je iz Italije, sve sprave ovde su italijanske. Pravim i sladoled i picu, po njima sam poznat. Naposletku, učio sam od Italijana. Kasnije sam kupio radnju.“

Od bivše kolonije – zbog ogromnih rezervi nafte – Libija je postala bogata zemlja koja ne samo što kupuje kafe-mašine i ekskluzivnu mušku odeću iz Italije, već i sama investira u toj državi: u banke, proizvođače energije, telekomunikacije. Državna libijska firma Lafiko poseduje 7,5 procenata fudbalskog kluba Juventus iz Torina.

Problem izbeglica

Prošlog avgusta, italijanski premijer Silvio Berluskoni javno se izvinio za zločine iz kolonijalnih vremena i najavio program investiranja u Libiji vredan pet milijardi dolara. Takav posao se za Italiju uvek isplati, kaže Berluskoni:

„To znači da možemo da razvijamo saradnju. Istovremeno će nama stizati libijski nafta i gas najvišeg kvaliteta. Učestvovaćemo i u najvećim građevinskim projektima.“

Osim nafte i gasa, Rim je posebno zainteresovan za rešenje problema izbeglica. „U Italiju će dolaziti manje ilegalnih doseljenika iz Libije“, raduje se Berluskoni, koji je sa Libijom potpisao i ugovor o preuzimanju izbeglica, prema kome italijanska obalska policija ima pravo da čamce i brodove sa izbeglicama vraća tamo odakle su i došli još i pre nego što stignu do italijanskog kopna.

Organizacije za ljudska prava oštro kritikuju taj postupak i podsećaju na traumatična iskustva izbeglica - devojke i žene, na primer, često bivaju silovane na teškom putu, a po povratku izbegle ne čeka pomoć, već maltretiranje i smeštanje u logore.

Libija spada u malobrojne zemlje koje nisu potpisale Ženevsku konvenciju o ljudskim pravima, a ne poznaje ni instituciju azila. Trenutno u toj severnoafričkoj zemlji živi oko dva miliona ilegalnih doseljenika.

Autori: Ester Saub, Kairo / Saša Bojić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković