Gadafija ne mogu da pobede amateri

Veliki broj komentatora bavi se situacijom u Libiji. Tako list Lajpciger folkscajtung piše: „Samo šesticom u vojnom lotou NATO bi mogao brzo da ostvari svoj cilj u Libiji. Slučajnim pogotkom mogao bi se okončati život Gadafija i nastala bi nova situacija. Kako je strateški loto dobitak izostao, NATO sve više tone u libijski živi pesak. Angela Merkel i Gido Vestervele bili su u pravu što su bili uzdržani kada je reč o Sarkozijevom ekspres bombardovanju. Pri tom je svako ko nije strateg iz zadnjih klupa i ljubitelj vojnog lotoa mogao da zaključi da Gadafi neće dozvoliti da ga sruše neorganizovani amateri i ratnici u slobodno vreme.“

Berlinski tagescajtung komentariše: „Izgledi da Gadafi dobrovoljno ode u izbeglištvo ili da prihvati primirje manje-više se kreću u pravcu nule u srazmeri sa jačanjem njegovih pozicija. NATO se lakomisleno upustio u rat koji sve više preti da postane krvav i dugotrajan. Iznenađujuće je kako je malo naučeno iz intervencija u Iraku i Avganistanu. One su pokazale da se takvi ratovi ne završavaju još dugo nakon što je diktator srušen.“

O mogućnosti da saveznici u Libiju upute kopnene snage, list Minhener merkur piše: „Slanje kopnenih snaga, koje traže libijski revolucionari, nije realna opcija, jer to nije predviđeno rezolucijom Saveta bezbednosti. Novi, prošireni mandat ne bi prošao zbog kineskog ili ruskog veta, a to ozbiljno ne želi ni jedan od učesnika u vojnoj akciji protiv Libije. Svet tako može da se pripremi na nove slike užasa u Libiji uz malo mogućnosti da bilo šta promeni. Saveznicima, koji su na sva usta najavili da će oterati Gadafija, preti opasnost da se obrukaju, a Libijcima mračna sudbina: ukoliko diktator odbije da ode u izbeglištvo, zemlja bogata naftom mogla bi se raspasti na više centara moći i regiona u kojima bi vladalo bezakonje i koji bi mamili ekstremiste. U arapskom svetu pojavilo bi se novo trajno žarište krize.“

Berliner cajtung piše: „Prema svemu sudeći postoje samo dve mogućnosti: ili će Ujedinjene nacije nametnuti primirje i uspostaviti, kao nekada u Srebrenici, zaštićenu zonu koju će u slučaju potrebe i odbraniti. Ili će NATO u Libiju poslati kopnene snage. Primirje bi se moralo nametnuti i Gadafiju, ali i pobunjenicima. Istina, Gadafi nudi primirje, ali nije ubedljiv. A pobunjenici odavno u NATO vide prirodnog saveznika.“

Komentator lista Noje vestfeliše piše: „Odavno se u Libiji vodi gerilski rat. Teško je razlikovati prijatelje i neprijatelje, civilno stanovništvo je postalo talac. Ne čudi zato što pobunjenici, saterani u tesnac, sada mole za upućivanje kopnenih snaga. Međutim, za to ne postoje bilo kakve međunarodno-pravne osnove. Neće biti nikakve nove rezolucije Ujedinjenih nacija kojom bi se to omogućilo. Tako saveznicima preti vojni i politički fijasko ukoliko na kraju Gadafi pobedi. A ostali diktatori ovog sveta ne bi morali preterano da brinu za budućnost.“

Na sledećoj strani:

Špigel onlajn piše o situaciji u okolini nuklearne elektrane Fukušima: „Osamdeset hiljada ljudi živelo je u blizini elektrane i 11. marta njihov život je uništen – mnogi su izgubili bližnje, kuće su im razorene ili su morali da ih napuste i sada su smešteni u prihvatnim centrima često u katastrofalnim uslovima. Sada ljudi koji su živeli u krugu od 20 kilometara oko elektrane više ne smeju da se vrate u tu zonu bez posebnog odobrenja vlasti, čak ni da bi uzeli lične stvari ili dragocenosti.

Uprkos opasnosti od zračenja, ljudi su se vraćali kućama pokušavajući da spase šta mogu od starog života. Međutim, prema rečima premijera Naoto Kana prilikom posete regionu Fukušime, to će ubuduće biti moguće smo uz dozvolu – iz svakog domaćinstva moći će da dođe samo po jedna osoba na dva sata. Pri tom moraće da ima zaštitnu odeću i aparat za merenje radioaktivnosti.“

Cena zlata dostigla je rekordnu visinu od hiljadu i po dolara za uncu i tim povodom list Miteldojče cajtung piše: „Na zlato nema ni kamata, ni dividendi. Oni koji u sefovima drže zlatnike ili zlatne poluge gomilaju mrtav kapital. U ekonomski normalnim vremenima zato većina investitora ne ulaže u zlato. Međutim, politika u Evropskoj uniji i centralnim bankama poljuljala je poverenje u evro. U finansijskim krizama u Grčkoj, Irskoj i Portugalu prvo se govorilo da nije potrebna pomoć drugih članica evrozone, da bi nekoliko nedelja kasnije stizali takozvani kišobran spasa i milijarde evra. Vrednost zlata ne zavisi od bankara i političara i zato je ono trenutno toliko traženo.“

Priredio: Nenad Briski

Odg. urednik: Nemanja Rujević