Gastarbajterski život za neke je pakao

Migranti iz Poljske sve češće rade u Nemačkoj. Kao radnici na gradilištu, spremačice, berači špargli. Svaki povratak kući – pada im teško. Otuđenost od porodice i lošiji radni uslovi nego u inostrantsvu, često ih teraju u nove radne pohode van zemlje. Ipak, kako god se odlučili, da odu ili da ostanu, nije lako.

Januš Tutaš kašlje i trlja ramena kao da nikada neće moći da se ugreje. Mračna hotelska soba u predgrađu Varšave je uvek hladna, posebno u januaru. Kad se vrati sa gradilišta, Januš još malo podigne kragnu svog vunenog pulovera. Gospodin Tutaš traži novu sobu, sa grejanjem. Ali mora biti jeftina. Trenutno plaća 10 zlota dnevno, odnosno oko 2,5 evra. Više i nema, jer je sve izgubio.

Nikada nije bilo dovoljno novca. Čak ni dok je radio u Nemačkoj i ženi mesečno slao nešto novca. Kad bi se vratio kući, osećao se kao stranac. Stalno je bilo nešto novo: nova mikrotalasna, nova odeća... „Moja žena nije umela s novcem“, žali se gospodin Tutaš. Za nekoliko nedelja će se razvesti. Ženi je prepustio stan.

„Možda ću sebi pucati u glavu!“

Od 1991. radio je na 16 nemačkih gradilišta. Ponekad je od žene i ćerke bio odvojen šest, a ponekad devet meseci. Jedni drugima postali su strani. Mnoge porodice i veze pate pod uticajem radne migracije. Iseljenici koji rade, recimo, u Nemačkoj svoje partnere ili decu viđaju tek s vremena na vreme.

Tek od maja 2011. poljski migranti će moći da rade na nemačkom tržištu bez ikakvih ograničenja. Tada će se radni migranti iz istočnoevropskih država nesmetano prijavljivati za poslove, kao što to već godinama čine u Velikoj Britaniji ili Irskoj.

Možda je Januš Tutaš išao često korak ispred ostalih. Njegova ljubav nije opstala. Njegov život je trenutno u potpunom haosu. Sa 57 godina podvlači deprimirajući bilans: „Možda ću sebi pucati u glavu“, sa uzdahom kaže Tutaš. Trenutno dirinči na jednom gradilištu u predgrađu Varšave.

Nemci plaćaju malo, Poljaci još manje

Prosečna nadnica u Varšavi je između 10 i 15 zlota, odnosno 2,5 i 4 evra. U zapadnoj Nemačkoj minimalna plata u građevinarstvu je 12,5 evra po satu. Ali Tutaš može samo da sanja o minimalnoj plati. Mnoge kolege su zadovoljne ako dobiju i polovinu. „Radimo deset sati dnevno ali umesto 125 dobijamo 60 evra. To je tako“.

To je još uvek više nego što zarađuje u Varšavi. Tutaš razmišlja da ponovo radi u inostrantsvu. Ipak srce traži nešto drugo. Uz to su uslovi stravični. „Nas osmoro stanuje u jednoj sobi. Da li je to ta nova Evropa?“

ii/nr/faz