Gaza: Život u ruševinama

Porodica je živela u jednom neboderu u centru grada Gaze, koji je nekoliko dana pre kraja rata sravnjen sa zemljom. Sada su u jednom malom iznajmljenom stanu sa rodbinom u susedstvu. Sirhan: "Našli smo katastarske dokumente iz 1943. o našem vlasništvu u Aškelonu (današnji Izrael), odakle je naša porodica morala da pobegne još 1948. Njih smo posle rata pronašli u ruševinama. Ali naši lični dokumenti su još uvek negde pod ruševinama i ne možemo da nađemo izvode iz matičnih knjiga, ni naše pasoše. Nemamo ni lične karte. Sve je nestalo. Ja sam potpuno slomljena. Još ne možemo da shvatimo šta se sve desilo. Svakog dana kada mi nešto zatreba i ne mogu to da nađem, setim se da sam i ja jednom imala svoj dom, svoje stvari i privatnu sferu. Moramo da sačekamo i vidimo kako će se razvijati politička situacija. Sve zavisi od toga."

Ahmed: "Mi smo sada u napetom iščekivanju. Hoće li biti obnove ili ne? To je veoma važno, jer je usko povezano sa našim životom. Želimo što pre da se vratimo na našu staru adresu. Ja imam 30 godina i svaki put kada kažem da će budućnost biti bolja, ona postane gora. Ja sam miroljubiv čovek i ne pripadam nijednoj političkoj strani i mislio sam da naša kuća neće biti uništena. Čak i miran čovek kao ja, nema više mesta u Gazi. Budućnost Gaze je tmurna i to je depresivno. Naša budućnost je tesno povezana sa onim što će se desiti na Konferenciji za obnovu u Kairu. To je budućnost Gaze. Čovek ovde uvek zavisi od politike. Kada je u sve dobro na polititičkom planu i naša budućnost je u redu, a kada se događaju loše stvari u politici i tako izgleda i naša budućnost."

Kuća Mohammedove porodice u istočnom predrađu Gaze je razorena. On danas sa majkom, braćom i sestrama živi u iznajmljenom stanu u Gazi. Mohamed: “Uspeo sam da ponesem samo svoje pantalone i majicu. To je bilo sve. I kao što se vidii, ruševine su svuda i prizori sami sve govore. Tako izgleda i unutrašnjost ljudi ovde. Oni dobrostojeći i koji imaju novca su iznajmili stanove. Drugi su se vratili u ruševine svojih kuća i sanirali ih toliko da kako-tako u njima mogu da borave. Ja sam iznajmio stan. Za to plaćam oko 300 evra mesečno, bez komunalija. Tu su i troškovi nameštanja stana. U ratu smo ostali bez svega, nemamo dušeke, ćebad, ni ostale potrepštine. Koliko će nas koštati dok sve to ponovo kupimo? Do danas sam potrošio oko 1.400 evra da bih kupio samo frižider, mašinu za veš i pokrivače. Šta bih vam još mogao ispričati o sebi? Ljudi ovde su očajni. I pre početka rata, privreda je bila uništena. Ja sam inženjer i već dve godine ne radim. Od tada nisam ništa zaradio. Sada zavisim od pomoći. Budućnost? Naš narod nije miljenik međunarodne zajednice i Ujedinjenih nacija. Zašto bi oni radili na obnovi ako će za dve ili četiri godine izbiti novi rat i sve će opet biti uništeno? Potrebno je dugoročno rešenje, koje će ljudima osigurati posao, da imaju hrane i vode i pre svega da mogu sigurno živeti. Ovde sada nema sigurnosti ni zaštite.“

Rabija sa decom živi u šatoru na rarušvinama svoje kuće. Njena kćerkica rođena je nepostredno posle početka rata.Rabija:"Jedino što sam uspela da izvučem iz ruševina su dušeci. Situacija je veoma teška. Stalno nam govore da će stići pomoć, ali ja nikoga od njih nisam videla. Pogledajte samo, živimo u šator, nema vode, problem je čak i pranje ruku. Ovo je već četvrti mesec kako smo ovde i ništa se ne poboljšava. Četiri dana po rođenju kćerke smo morali da bežimo iz svoje kuće. Uzela sam bebu u naručje i trčala. Ne znam koliko dugo ću izrdžati ovako. Sin mi ide u školu i kako da uči u šatoru? Drugi sin mi je u vrtiću. Situacija je jako teška. A budućnost? Mi želimo da živimo, ali do rata može ponovo doći u narednih godinu-dve dana. I tada ćemo opet morati da preživljavamo sve ispočetka. Ima ljudi koji još nisu bili dovršili svoje razorene domove ili su ih tek obnovili, a sada su ponovo razrušeni. Šta oni da kažu? Ja se još samo uzdam u Boga.“

Musa Heles sa porodicom i šestero dece živi u ostacima svoje kuće. Nekada je radio kao građevinski radnik u Izraelu, ali od druge Intifade više nije imao redovan posao. Musa: "Postalo nemoguće živeti u sopstvenoj kući. Najvažnije za jednog čoveka je da ima svoj dom u kome se oseća sigurno. Ja ne želim ništa više osim doma u kome mogu normalno da živim, kao ljudi u Poljskoj, Rusiji, ili Nemačkoj. Zar ne želimo svi isto? Ako Bog da, situacija će biti bolja. Od jedinstvene vlade u Gazi ne očekujem ništa dobro. Situacija u kojoj se nalazimo je teška i bedna: nemamo struje ni vode, osnovnih uslova za život. Šrta da vam kažem? Ovo je, oprostite, pseći život. Ne znam kako ću i kada ću ponovo izgraditi svoju kuću. Izraelci dozvoljavaju uvoz samo nekih materijala u Gazu, ali ne i armature i cementa. Kako onda da izgradiš ili obnoviš kuću? Izgubio sam i svoju lepu baštu, drveće, a ni novca više nemam. Već 12 godina sam bez posla."

Ova porodica živi u prizemlju svoje kuće. Džamalat je na Islamskom univerzitetu završila engleski jezik i književnosti. I ona je nezaposlena. Džamalat: "Našla sam nekoliko svojih knjiga, Hamleta na arapskom i engleskom. Situacija je veoma teška. Ovo nije život. Kada smo se vratili, videli smo svo ovo razaranje. Kuća je potpuno uništena. Mi nemamo novca da odemo negde drugo ili da iznajmimo stan i zato smo ostali ovde. Sa nama nisu svi članovi naše porodice, jer kuća nije sigurna. Moj brat ima malu decu i nije smeo sa njima u ruševiname. Rekao je da se kuća svakog časa može urušiti. Nadamo se da ćemo dobiti podršku i finansijsku pomoć od UN da izgradimo svoje kuće.

Dalal: Teško je. Imam tri kćeri i sina. Ovde nas živi petoro. Bolesna sam. Imam dijabetes i visok krvni pritisak. Niko u kući ne radi. Moj suprug je umro. Ovde sam došla jer nisam imala gde drugo i nisam imala novca. Ovde spavamo i molimo se da se ništa ne desi. Opasno je, ali smo prošli kroz mnogo teže razdoblje u kome je smrt bila svuda okolo. Ovde smo se vratili tek posle primirja. Apelujem na sve koji imaju osećaj odgovornosti i ma koje su vere, da nam pomognu. Dolazi zima i mi ovde spavamo pod vedrim nebom. Nadam se da će, s božjom pomoći, biti bolje.