Godinu dana „afere Snouden“

U toku je ugrađivanje sveobuhvatnog nadzora nad građanima u kanon zapadnih vrednosti. Takav nadzor je ranije bio deo negativnih utopija; sada je važan faktor svakodnevice. To je samo jedna od pouka godine koja je protekla otkako je britanski Gardijan objavio (5.6.2013) prvo u nizu „otkrića“ „odbeglog američkog informanta“ Edvarda Snoudena. Bila je to vest da američki telekomunikacioni koncern Verajzon prenosi tajnoj službi NSA informacije o svim telefonskim pozivima u SAD kao i između SAD i drugih zemalja – i to na osnovu odluke tajnog suda.

Javnost nije još ni stigla da se oporavi od šoka izazvanog tim informacijama (zbog razmera nadzora ali i činjenice da o sudbini građana odlučuju tajni sudovi), a usledile su i druge šokantne vesti: već sledećeg dana, Vašington post i Gardijan su obznanili da NSA i američka Federalna policija FBI imaju pristup serverima - pa samim tim i podacima o korisnicima usluga - firmi Gugl, Majkrosoft, Jahu, Fejsbuk i Epl. Tada je prvi put rečeno i da vlasti to rade u okviru špijunskog programa Prizma uvedenog 2007.

Saznanja koja su šokirala javnost

Usledio je čitav niz daljih otkrića sa nesagledivim posledicama: u masovno špijuniranje građana je uključena i britanska tajna služba GCHQ koja je „prikopčana“ na podmorske prekookeanske telekomunikacione kablove; na meti špijunaže su političari i institucije EU; NSA putem programa Ekskiskor u realnom vremenu čita internet-pretrage, elektronsku poštu i prati praktično sve aktivnosti građana na internetu; u svemu učestvuje i nemačka tajna služba BND koja prosleđuje tražene informacije svojim američkim partnerima; NSA prisluškuje mobilni telefon nemačke kancelarke Angele Merkel i drugih nemačkih političara; NSA pomoću specijalnih programa može da špijunira privatne računare i ako oni nisu povezani sa internetom; SAD koriste računarski program Kvantum za industrijsko špijuniranje EU – pomenimo samo najvažnija otkrića…

Zašto je Edvard Snouden otkrio medijima sve te informacije? „Neću da živim u društvu koje radi tako nešto“, rekao je on još prvih dana „afere“, i dodao: „biću zadovoljan ako savez tajnih zakona, nejednakog praštanja i neizbežnih izvršnih ovlašćenja, koji vlada svetom koji volim, postane vidljiv – makar i samo na trenutak“. Nevladine organizacije, branitelji ljudskih prava, privatne sfere i aktivisti zaštite podataka širom sveta, proglasili su Edvarda Snoudena ikonom borbe za bolji i humaniji svet.

Mnogo toga je rečeno još pre 30 godina

Zanimljivo je da pomenuti aktivisti već godinama, pa i decenijama, govore o problemima za koje je svet tek sada „čuo od Edvarda Snoudena“. Ovaj američki informant, naime, nije prvi „insajder“ koji je opisao šta se dešava iza kulisa politike. On isto tako ni izdaleka nije prvi čovek koji je upozoravao na opasnost uspostavljanja totalne kontrole nad građanima. Na pravo na privatnu sferu kao jednu od osnovnih pretpostavki slobode ukazivano je još mnogo godina pre njega.

Tako je, na primer, još 1983. godine Ustavni sud Nemačke u poznatoj presudi o popisu građana naveo: „Sa pravom na informaciono samoodređenje nije spojivo uređenje […] u kome građani više ne znaju ko šta kada i u kojoj prilici o njima zna. Onaj ko ne zna da li se načini ponašanja koji odstupaju (od poželjnih) registruju kao informacija koja se trajno skladišti, upotrebljava ili prosleđuje, pokušaće da ne izazove pažnju takvim ponašanjem.“ Sud dalje navodi da tako osobe mogu da odustanu od učešća na skupovima ili u građanskim inicijativama o kojima se registruju podaci – što znači da time odustaju i od svojih osnovnih prava.

Zataškavanje afere

Od ove presude do danas prošlo je 30 godina. I gle čuda: za čitavo to vreme je neprestano jačalo i razvijalo se upravo „uređenje u kome građani više ne znaju ko šta kada i u kojoj prilici o njima zna“ - iako je ono „nespojivo sa pravom na informaciono samodređenje“ ljudi… Još manje uviđavni prema zahtevima branitelja etike i ljudskih prava bili su zapadni političari koji su od izbijanja „afere Snouden“ uporno ignorisali zahteve da se nadzor nad građanima smanji – što pokazuje i najnovija inicijativa nemačke tajne službe BND koja je upravo (2.6.2014) saopštila želi da se u potpunosti opremi za nadziranje komunikacije na društvenim mrežama – u realnom vremenu.

Ponašanje nemačke vlade je od samog početka afere bilo sračunato na što potpunije zataškavanje ove afere, kao i na očuvanje što boljih odnosa sa SAD: tokom leta 2013, američki predsednik Barak Obama je posetio Berlin, pri čemu je u njegovim razgovorima sa kancelarkom Angelom Merkel nadzor NSA jedva i pomenut; kancelarka je zatim poslala tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Hans-Petera Fridriha u Vašington gde je on „dobio garantije“ da će „stvari biti rasvetljene“, a u avgustu iste godine, tadašnji savezni ministar za posebne zadatke Ronald Pofala i zvanično je proglasio aferu završenom.

„Usamljeni borac“

To nije zadovoljilo tri organizacije branitelja ljudskih prava, privatne sfere i podataka u Nemačkoj, koji su početkom februara 2014 generalnom državnom tužiocu podneli krivičnu prijavu „protiv agenata američkih, britanskih i nemačkih tajnih službi i njihovih pretpostavljenih, kao i članova nemačke vlade – zbog masovnog nadzora koji sprovodi NSA te zbog zabranjene delatnosti, povreda lične i poslovne životne i tajne sfere“ kao i drugih dela. Posle višemesečne borbe sa pritiscima koji su dolazili sa raznih strana, državni tužilac Harald Range je rešio da otvori postupak – ali samo u vezi sa špijuniranjem telefona kancelarke Angele Merkel. Nadzor nad građanima neće biti predmet istrage…

Teško je proceniti zašto je aktivizam Edvarda Snoudena tako usamljen. Vrlo je verovatno da među stotinama hiljada pripadnika i saradnika tajnih službi Snouden sigurno nije jedini koji je spreman da iznese na svetlo dana podatke o njihovoj prljavoj delatnosti. I pored toga, druga moguća imena se ne spominju, niti „istraživačko novinarstvo“ traga za sličnim osobama koje bi iznele nova svedočenja. Tako je Snouden zapravo stilizovan kao usamljeni heroj borbe za građanska prava, a organizacije branitelja tih prava sa svojim istraživanjima, saznanjima i upozorenjima i dalje su marginalizovane kao teme mejnstrim-medija.

Tokom godinu dana od izbijanja „afere Snouden“, ogorčenje građana zbog delatnosti tajnih službi je u forumima vladajuće politike uglavnom ignorisano – a umesto najava promena koje bi građanima donele zaštitu od sve većeg nadzora, vlasti, pre svega u SAD, reaguju pretnjama (npr. zatvorom zbog „izdaje nacionalnih interesa“) uz istovremeno povećavanje obima špijunaže i jačanje za to potrebne infrastrukture. Veliki Brat je ostao nedodirljiv a njegovi protivnici su – sve prozirniji.