Godinu dana na ulici: razbijanje straha

Studentski protesti „protiv diktature“ u Srbiji ulaze u četvrtu nedelju, a protesti zbog rušenja u Hercegovačkoj ulici sutra pune godinu dana. Ni jedni ni drugi i dalje nisu rezultirali ispunjenjem zahteva koje su demonstranti isporučili gradskim i republičkim vlastima i institucijama, ali društvo, politička scena, vlast i opozicija nakon godinu dana uličnih šetnji više nisu isti. Najveći uspeh, kažu sagovornici DW-a, ogleda se u tome što su ljudi na ulici razbili strah koji je metastazirao u društvu.

„U potpunosti smo demaskirali jednu megalomansku prevaru koja je namenjena isisavanju novca iz budžeta”, kaže za DW Radomir Lazović iz Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd". „Mnogo materijala je isplivalo na površinu nakon rušenja i ceo mehanizam državnog aparata se uključio u zataškavanje zločina i čuvanje pozicija svojih kolega na vlasti i mi smo sada bliže tome da vidimo kako izgleda ceo taj sistem", priča Lazović.

Indirektni uspeh meri se upravo tom osvešćenošću ljudi koji se bude, shvataju u kakvoj situaciji žive, zauzimaju se za nešto i pokazuju da se ne boje, dodaje aktivistkinja Maja Vasić, jedna od učesnica studentskih demonstracija 1996/97. Oni koji su ulice osvajali na protestima 1968. godine dodaju i da su zahvaljujući toj energiji koja ne jenjava već punih godinu dana, ljudi počeli da veruju da je ipak moguće nešto promeniti. „S druge strane, vlast se oseća sve nesigurnije. Oni shvataju da Gebels nije baš bio u pravu i da stotinu puta izgovorena laž ipak ne postaje istina. Ništa od laži koje serviraju o Savamali nije upalilo“, priča profesorka u penziji Srbijanka Turajlić.

U deficitu demokratije

Broj ljudi na ulicama, međutim, nije realan odraz nezadovoljstva građana Srbije, smatra Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam koji prati već treću generaciju demonstranata.  On smatra da se obruč oko vlasti oličene u predsedniku Srpske napredne stranke, aktuelnom premijeru i budućem predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću ipak steže i da, uprkos pomirljivim porukama da su protesti praznik demokratije, svakodnevna potraga za organizatorima protesta u kojoj učestvuju tajna policija, tabloidi i nosioci vlasti, pokazuje da je najtačnija upravo ona studentska definicija da je organizator protesta sam premijer svojim ponašanjem.

„Devedesetih godina je na vlasti bio čovek koji je prezirao sopstveni narod, koji je vladao silom i nije mario za to da li ga neko voli ili ne. Ovde imamo jednu sasvim drugačiju situaciju, imamo vođu koji bi voleo da bude voljen i kad doživi bilo kakvu kritiku, doživljava to vrlo lično, pa se verbalno obračunava s onim ko ga kritikuje“, priča Popov.

Koliko dugo će te pomirljive poruke trajati zavisi i od toga koliko će još vremena biti potrebno da se na ulici stvori kritična masa koja će Vučića, kao i Miloševića, naterati da napravi nekakve ustupke ili ode s vlasti. „Ako bi se to nastavilo i dobilo ozbiljnije razmere, to bi ugrozilo i položaj koji Vučić ima u zapadnim zemljama. Oni ga sada doživljavaju kao faktor stabilnosti u regionu, jer pokušava da se ponaša najkonstruktivnije moguće i dok taj posao odrađuje, koga briga šta nama radi. Ali ako bi protesti počeli da mu urušavaju imidž kod onih koji ga podržavaju na zapadu, ne bi to više bio praznik demokratije, nego bi primenio druge mere da pokuša da razbije proteste", smatra Popov.

Međunarodna zajednica, međutim, i dalje je nema. Radomir Lazović smatra da njima nije neophodno dodatno podcrtavati demokratski deficit aktuelne vlasti. „Mislim da je međunarodna zajednica odigrala jednu vrlo lošu ulogu u Srbiji, gde smo mi imali sitauciju da se i Rusija i Nemačka uključuju direktno u izbornu kampanju, dajući podršku jednom kandidatu. Mislim da se to u njihovim zemljama nikad ne bi moglo dogoditi, ali ono što se ovde desilo jeste da mi imamo jedan politički Eldorado u kom je sve dozvoljeno, pa se tako ponaša i međunarodna zajednica. Da li njihovi glasači znaju da se to ovde dešava, ja ne znam, ali voleo bih da saznaju i da pitaju svoje donosioce odluka zašto se ponašaju drugačije u našoj zemlji u odnosu na to kako bi se ponašali u svojoj", ističe Lazović.

Virtuelni obračun

Kritična masa koja bi nosioce vlasti naterala na ustupke za sada postoji samo u virtuelnom svetu. Istraživanja pokazuju da više od devedeset odsto mladih ima pristup internetu, a samo pet odsto ne koristi društvene mreže. Korišćenje interneta je i dalje u usponu, a podaci SHARE Fondacije pokazuju da je tokom kampanje za predsedničke izbore aktivnost na Fejsbuku bila trostruko veća u odnosu na parlamentarne izbore prošle godine.

Upravo sa tih mreža, pobuna se preselila i na ulice. „Protesti su nastali na društvenim mrežama i određena aktivnost jeste nastavljena, ali su nastavljeni i trendovi koji su uočeni tokom izborne kampanje, a to je kreiranje lažnih profila na društvenim mrežama, napravljenih da dovedu korisnike u zabludu u pogledu poruka i ideja koje određeni akter zastupa, u ovom slučaju demonstranti“, objašnjava za DW Đorđe Krivokapić iz SHARE Fondacije.

Kao primer za takve lažne stranice navodi Tviter nalog Studentska elita, koji tvituje nasilne poruke, spominjući „bandere" u kontekstu obračuna sa predstavnicima vlasti i onima koji je podržavaju, ali i Fejsbuk stranicu Protiv diktature, koja sponzoriše objavu da protest „gubi smisao" i „nema energije". „Te stranice vode neki ljudi koji ulažu neka sredstva u njihovo promovisanje i na taj način pokušavaju da tu neku spontanu debatu koja se odvija na internetu na određeni način instrumentalizuju u određenom smeru i ubace u javni prostor, kako bi uticali na javno mnjenje“, priča Krivokapić.

U potrazi za novim sistemom

Koji je nedostajući faktor da se ta kritična masa sa interneta reflektuje na ulice? Jedni trvde masovnost, drugi da je neophodno usaglasiti zahteve, treći da protesti moraju da se prošire celom Srbijom, četvrti da lokalni pokreti moraju da se udruže, a peti da je neophodno da se u pritisak uključi i opozicija. Partije, međutim, na protestima u poslednjih godinu dana nisu bile dobrodošle. „Demonstranti imaju samo jednu želju, a to je da pozcija postane prošlost i da se opozicija da u pamet. Očigledno je da ti ljudi očekuju neke neukaljane biografije i ljude koji se do sada nisu prodali“, priča Maja Vasić.

Kada bi opozicija imala snagu kao devedesetih, onda bi možda bili tas koji bi prevagnuo, ali razjedinjeni i kompromitovani mogu samo da nanesu štetu, smatra Popov. Nedostajući faktor za njega su radnici. „Oni su najćutljiviji, a najviše izloženi torturi. Ili rade na crno ili gazda može da ih otpusti kad god. Boje se za to malo posla što imaju i žive u strahu da neće imati od čega da žive“, kaže Popov.

Sa radnicima ili bez njih, bez novca i pod medijskom blokadom jedina izvesna strategija ostaje ulična strategija, slažu se naši sagovornici. „Pokazuje se da nema ko da brani interese građana – od urbanističkih prevara, do izbornog procesa koji je bio potpuno nefer. Nalazimo se u sistemu koji je zapravo privid sistema, potpuno manipulisan od vladajuće partije i građani moraju da se uključe kako bi se odbranili i na kraju rekli u kakvom gradu želeli da žive“, priča Lazović.

On napominje da je pred lokalnim inicijativama zadatak da se povežu i stvore novi sistem, a ne da popravljaju ono što je poslednih decenija degradiralo u nepovrat. „Građani širom Evrope – od Barselone, preko Rima, od Berlina do Atine – traže nove načine organizovanja i mi smo deo tog procesa. Želimo da stvorimo pokret koji će biti demokratičniji i inkluzivniji i otvoren prema građanima koji će moći da se pitaju kako žele da se razvija njihov grad ili država“, zaključuje Lazović.

Prvi korak ka tom apostavljenom cilju je sutrašnji veliki protest sa kog će više puta ponovljenu poruku „Neće proći“ sa Inicijativom zajedno poslati lokalni pokreti udruženi u Građanski front, sindikati i studenti iz cele Srbije.