Gorani

Goran Samardžić

Podudarnosti najlakše skopčaju ljude. Ljudi se udružuju zbog manjeg i većeg stepena sličnosti. Samo super hrabri i pametni ljube svoje antipode.

Jedan Goran je Brkić, a drugom stoji potpis iznad teksta. Brku i mene dodatno poveže ista ulica, Hadži Prodanova, nazvana po vojvodi Prodanu iz Prvog srpskog ustanka. Prodan je učestvovao u bitkama kod Nove Varoši, Prijepolja, Bijelog Polja, Sjenice i Suvodola i na kraju završio u Austriji i Vlaškoj. Tu se priključio Grcima u borbi protiv Turaka. Čime bi se ovaj život ispunio da nije bilo Turaka, teško je zamisliti. I neprijatelji mogu nekom biti verni, kao i prijatelji. Prodan je u Turčinu našao idealnog neprijatelja. Da, da.

Zgrade Gorana su inače taman toliko udaljene da se mogu voditi kao zasebni svetovi. U žiži tog sveta je po majka. U mom slučaju Bela, u Brkinom Milka.

Brka i ja smo se upoznali u lokalnom parkiću, u fazi kad čovek iz puzećeg prelazi u stojeći stav. U parkić su zalazile majke s decom i penzioneri. Smešili su se životu što se upinj'o da prohoda. Pred tom publikom smo se naprezali i činili ono što će jednom postati automatika. Jedva da smo pre nešto više od godine izašli iz majki a sad se borimo da nam skroz ne uzmaknu. Pa ih stežemo i cimamo. Usmeravamo tamo gde bi hteli.

Ne sećam se, ali mogu zamisliti u kakav trans padaju dve bebe kad se združe i razguguču u podnožju roditelja. Ova prijateljstva mora da su bajna.

Moja majka je bila službenica, otac direktor i skoro prvoborac. Umalo po stricu Savi koji je ubijen za vreme okupacije Beograda da dobijem ime. Spasilo me je to što starinski zvuči i što ga ima u hagiografijama. S majčine strane me mašilo isto tako starinsko ime, natopljeno lošom karmom – Zaim. Zaima su ubili Partizani jer je napisao afirmativan članak o Muslimanskoj miliciji, a Savu Nemci. Ni jedan ni drugi nisu prešli tridesetu. Meni je dato ime Goran. Odmah posle Zorana, nazvanih po nebeskom pojmu zori, nadolazili su Gorani, nazvani po gori.

Brkina mama je bila radnica u fabrici piva i kvasne industrije, a otac ništa. Napustio ih je pa je po merilima komšiluka brisan iz postojanja. Dok se opet ne vrati. Sećam ga se kako sjahuje s Jave i nestaje u zgradi s tobolcem punim pecarskih štapova. Sećam se i kako za njim poskakuje Brka, ošamućen od sreće što je vožen na motoru i što će jesti prženu ribu. Inače, u decu, u proseku, staje više sreće nego u odrasle. Mnogo puta sam osetio kako višak sreće traži izlaz iz mene. Ja sam već uveliko vozio biciklo i spremao se u mislima za motor. Posle jahanja konja, vožnju biciklom i motorom smatrao sam za najromantičniji prevoz.

Brka i ja se znamo od pelena. Do polaska u školu na stotine sati smo proveli zajedno. Prvih dana škole za nas se lepi i treći Goran kojeg takođe za ruku dovodi majka i prepušta životu, a u višim razredima i četvrti. Učiteljica Žiža, jedva veća i teža od prosečnog deteta, puši u učionici i navikava nas na otrove. Nastavnik Dragan čita „Mačka Čarlija“ i „Belu grivu“. Iz Hadži Prodanove godinama u školu polaze dva Gorana, a za njih se na uglu Save Kovačevića i Trnske kači i trećineki Goran. Škola je pogoranjena i pozoranjena. Počinje vreme odmajkavanja, blagog i postepenog odvikavanja da se pored sebe uvek ima majka.

Dva Gorana život nabaci na razne šine. Svako se zajuri u svom pravcu i donekle stigne u budućnost. Ja postanem manje poznat pisac, Brka čuvar fabrike u kojoj rade većinom žene.

U svoj kraj hodočastim svakih nekoliko meseci. Pokušavam od njega stvoriti literaturu.To je težak posao pun uzaludnosti. Što bi se neko unosio u moj kvart kad već ima svoj? Što?

Moje i Brkino prijateljstvo se razgorilo čim smo se sreli na ulici posle tri'es't godina. Mladu zgodnu ženu, u petom mesecu trudnoće, dovuk'o sam do Beograda da ga pogleda mojim očima. I ništa. Nije ni nogom kročila na njegovo tlo. Ostala je u kolima da me čeka. Srbiju doživljava kao grubu vunu na golom telu...

Brka: „Ma jel se to Lesi vratio kući, aaa ha, ha!? (Cmok, cmok, cmok)“

Ja: „Lesi je žensko, vidi se da si preskakao lektiru ha, ha. Bolje reci Lunjo... Pa čoveče šta ima novo, o izvini vido sam čitulju prošli put na banderi. Primi moje saučešće brate za majku“.

Rukujemo se. One bebe iz parka imaju po pedeset godina. A jedna je ostala bez mame. Ja svoju zovem skoro svaki dan. Čim se ne javi, pomislim da je umrla. To me spopalo od kad je napunila sedamdeset. Sad joj je još šest.

Ja: „Milka je bila dobra žena, dobra majka“. To bi rekao i da nije al' stvarno jest.

Brka: „Mučenica“ mrmlja. Oči mu pune suza. „ Nije zaslužila takvu smrt“.

Stanka. Na čitulji piše samo kad je neko umro. Ne kako. Brkina mama je bila starija od moje pa sam pomislio da su joj presudile godine, ne neka nesreća.

Ja: „Ako ti je teško brate ne moraš dalje. Svakog to čeka. Godinama se pripremam za smrt Bele, a kad to jednom dođe ne verujem da ću biti spreman.

Brka: „Pozdravi je“.

Ja: „Oću hvala“.

Brka: „Ma Milka je... Strašno se namučila moja keva. A tako glupo ode.“

Ja: „Pa kako bre glupo?“

Brka: „Kako“... (stanka) uzima zalet.

Brka: „Sećaš se onog Jovića harmonikaša? Onog što se u vojsi oženio Bosankom. Nije nam dala da u cipelama ulazimo u kuću. Tako ga je u jednom potezu oslobodila drugova.“

Ja: „ Aha, sećam se Jokera“.

Brka: „E njegov ćale pravi neku brlju na placu i s njom opija komšiluk“.

Ja: „Pa nije valjda i Milku navuko na brlju!?“

Brka: „Ma jok bre, ona nikad nije pila alkohol. Samo je pivom prala kosu. Mogla je s posla da dovlači gajbe da je tela.“

Ja: „Iiii!?“

Brka: „I kreten je ubedi da je šljiva od pedeset gradi dobra za sve boljke, i fizičke i duševne. Tek smo renovirali bili gajbu. Stavili nove prozore što dihtuju, vrata, kvake, kupatilce sve, tuš kabinu da se ne polomi i tako to. Kupili plazmu, cakum-pakum. Keva čistila kolko je mogla za majstorima pa je spopala reuma i bol u kostima. Patila je od osteoporoze. Nemoj, sedi, lezi, dosta si se naradila i nakupila vlage u fabrici bre, ništa. Tvrdoglava. Keva ko keva.“ (Stanka)

Ja: „Iiii?“

Brka: „I uvali joj moron dve flaše rakije, jednu proda, drugu da na poklon. Kaže joj da s njom natopi zavoje i umota se u njih. Da ne štedi ni na čemu...“ (Stanka).

Brka: „ Keva ode dole u apoteku, kupi sve zavoje što imaju, nadoji ih rakijom i obmota se kao mumija.“ (Opet stanka). „Po receptu kretena tako je trebalo da leži sat vremena, pa da ustane zdrava i preporođena. Imala je samo jedan porok moja Milka – pušenje. Nije mogla više od pola sata bez cigare. A prozori zatvoreni, novi. Dihtuju ko ludi. Mogli bi i na podmornicu da se stave.“

- „I uzme upaljač i kres!“ – Skoro viknuh!

- „Pa da. Zvali me na poso. Dojurim. U zgradi vatrogasci, policija, stan se dimi i miriše na zagorelo meso. Užas i pakao.Od keve ništa.“

. . .

Vozim malo posle prema hotelu Park. Tamo smo odseli. Ne ruča mi se više. Zamišljam staricu umotanu u pijane zavoje kako bukti. Da su prozori bili otvoreni il' bar porozni, alkoholna para bi našla sebi put. Ali nisu. Da Brka nije renovirao stan, al' jeste. Vidim ga nad ugljenisanom majkom koju sam hiljadu puta pozdravio u životu. Na recepciji me pitaju do kad još mislim ostati? „Do smrti“, kažem, premda ću poći već sutra.