Granice slobode štampe

Došlo je do ozbiljne informacione rupe, iz čega se razvila opasnost za američke građane. Tako je ministar pravde SAD Erik Holder, opravdao to što je njegova vlada naredila nadziranje novinare novinske agencije AP. Vašington je prikupljao podatke o telefonskim vezama pomoću kojih je mogla da pronađe one koji novinarima odaju informacije.

Među novinarima, pa i onima u Nemačkoj, zbog toga vlada veliko uzbuđenje. Nemački savez novinara (DJV) tu akciju naziva „napadom na slobodu medija“. Jer bez često anonimnih izvora, istraživačko izveštavanje postaje teško. Stručnjaci međutim smatraju da je malo verovatno da bi nemačke vlasti mogle da koriste takve metode.

Šta je bezbednosno relevantno?

„To je u Nemačkoj teško zamislivo“, kaže za Dojče vele direktor Novinarskog saveza Berlina i Brandenburga, Mihael Rediske i dodaje da Savezni ustavni sud, kao čuvar Osnovnog zakona koji garantuje medijske slobode, upravo te slobode medija smatra veoma važnim. To se može videti na primeru presude u slučaju „Afere Cicero“. Redakcija magazina „Cicero“ bila je pretresena 2005. jer je list objavio članak sa informacijama iz jednog poverljivog dokumenta. Magazin je podneo tužbu zbog te racije i… dobio proces.

U odnosu vlasti prema medijskim slobodama u SAD, međutim, važnu ulogu igra strah od terorizma i terorističke opasnosti, smatra medijski stručnjak Volfgang Donsbah sa Tehničkog univerziteta u Drezdenu. On dodaje da nije legitimno to što vlade u takvim situacijama koriste sredstava poput nadzora novinara, ali da ti postupci i nisu sasvim nerazumljivi.

Pri opravdavanju takvih akcija često se pojavljuje, kao i u slučaju AP, termin „bezbednosno relevantne informacije“. To je argument koji Rediske ne prihvata. Taj član Upravnog odbora nemačke sekcije „Reportera bez granica“ kaže: „Kad se radi o tome da se spreči zločin, novinari će biti toliko razumni da određene informacije ne objave. Ali jednostavno kategorizovati neku informaciju kao 'bezbednosno relevantnu' – to je poznata igrica vlasti.“

Telefonski poziv portparola nije napad na medijske slobode

Kada novinari u Nemačkoj nešto saznaju od onih koji čuvaju tajne, odnosno od osoba koje imaju pristup poverljivim informacijama, onda to u načelu ne smeju da objave, objašnjava Rediske. Kažnjivim se u tom slučaju smatra možda samo ono što čini informant, zbog čega on često želi da ostane anoniman.

Kritično za novinare može da postane kada od informanata zahtevaju da im ustupe dokumente. „To bi se moglo oceniti kao podsicanje na odavanje tajne i zato je kažnjivo. Granicu između pukog primanja dokumenata i nagovaranja, teško je povući“, ističe Rediske i dodaje da novinare treba bolje zaštititi po tom pitanju.

Nadzor i racije su jedna stvar. Pokušaj uticanja na izveštavanje druga. Stalno se događaju slučajevi u kojima neki portparol političara ili sami političari zovu redakcije kako bi promenili određeni izveštaj ili potpuno sprečili da se objavi.

Medijski stručnjak Donsbah u tome ne vidi napad na slobodu medija. „Jedino postoji opasnost za slobodu medija kad neko na novinare vrši pritisak, u smislu da se određenom temom ne smeju baviti“ To u Nemačkoj, međutim, nije slučaj, tvrdi Donsbah i dodaje da takvi pokušaji u veoma brzo postanu javni i da se odmah razvije i diskusija na tu temu. Rediske međutim smatra da i predstavnici medija snose određenu odgovornost, jer ukoliko podlegnu takvom pritisku, onda su loši novinari, kaže on.“

Na 17. mestu

Na Indeksu slobode medija, koju svake godine objavljuju „Reporteri bez granica“, Nemačka se trenutno nalazi na 17. od ukupno 179 mesta. Na prvim mestima se pre svega nalazi skandinavske zemlje, u kojima postoji još bolja zaštita informanata, napominje Rediske. Sjedinjene Američke Države našle su se na 32. mestu, između ostalog i zbog nedovoljne zaštite informanata, „zato što 'bezbednosno relevantne' stvari igraju veću ulogu. Sudije u toj zemlji novinare osuđuju čak i na zatvor ukoliko ne žele da odaju svoje informante.“

Autorke: Dženifer Fracek / Marina Martinović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković