Grci tiho pate

Grčka je 1981. ušla u Europsku uniju i njeni građani su se poslednjih decenija navikli na život bez većih finansijskih problema. Ekononomska kriza i otkriće u kojoj se meri Grčka (pre)zadužila sada su to promenili. Dopisnik Dojče velea iz Atine Janis Papadimitriu za internet izdanje programa Tagesschau ("Dnevnik") nemačke javne televizije ARD ispričao je u kojoj se meri u odnosu na "bolja vremena" danas promenila grčka svakodnevica:

Živite u Atini. Kako se život ljudi promenio zbog ove krize?

Janis Papadimitriu: U oči upada puno zatvorenih prodavnica, čak i u najboljim atinskim ulicama. Malo je ljudi na ulicama. Ako uveče odete u kafić, nema tamo puno života. Manje je automobila, pogotovo novih. U proseku su automobili stari oko 14 godina, što je dvostruko više nego u zapadnoj Evropi. Takve stvari pre pet ili deset godina ovde niste mogli da vidite. Takođe je sve više prosjaka na ulicama.

Postoji li strah od nereda?

Rekao bih da Grk radije pati u tišini. Ne želi da javno pokazuje svoj bol i probleme. Ponekad na ulicu izađe neko ko je zaista očajan. Ali mislim da toga nema puno. Ima tu i tamo nereda, ali zar njih ne bi bilo i u Nemačkoj, kada bi osam ili deset miliona ljudi ostalo bez posla.

Mogu li ljudi u Grčkoj, realno gledano, još uopšte da nađu neki posao?

To je teško. Mnogi su dvostruko isfrustirani. S jedne strane, zbog krize je slaba ponuda. S druge strane, tradicionalno je kod nas tako da se poslovi ne dodeljuju prema kvalifikacijama nego na osnovu ličnih poznanstava. Osim toga, u Grčkoj ne možete ni da pomislite da ćete sklopiti radni ugovor i onda imati posao sledećih nekoliko godina. Prvo dobijete posao na nekoliko nedelja, na primer kao konobar. To je omiljen posao, kada nema ništa bolje. I taj radni odnos možda može da bude produžen na nekoliko meseci, a možda i ne.

Šta može da uradi onaj ko je ostao bez posla?

Kao prvo, može da se pobrine da od poslodavca dobije neku otpremninu. To nije uvek samo po sebi razumljivo, a sudski proces zbog toga u Grčkoj na žalost, traje i po nekoliko godina. Sledeći korak je odlazak u Ured za zapošljavanje. Tamo ćete doduše dobiti pomoć za šest meseci, najviše godinu dana, a visina pomoći zavisi od plate koju ste primali. Pomoć je između 400 i maksimalno 1.000 evra. Pomenuo bih da u centru Atine, gde kvalitet stanovanja i nije najbolji, možda možete da nađete dvosobni stančić za 300, 400 evra. Neka vrsta socijalne pomoći kakva postoji u Nemačkoj i koja se sve vreme isplaćuje, ovde ne postoji.

I, kako se ljudi snalaze?

Vrše pritisak. Stalno se raspituju da li negde ima posla. Pomažu im rođaci i prijatelji. U nevolji možete i sami da pokrenete neki posao ili da neko vreme radite na crno. Ali onda nema socijalnih davanja. Ako ništa od toga ne funkcioniše, onda treba razmotriti i mogućnost odlaska na selo ili u inostranstvo.

Jesu li mnogi ljudi izgubili svoje stanove?

Ima i takvih slučajeva, ali društvena mreža je još uvek jaka. Pre svega pomažu rođaci i prijatelji, a ne država. Jave vam, gde se može jeftino stanovati. Delite stan sa nekim, mlađi ljudi se vraćaju roditeljima. Studenti više ne odlaze na studiranje u druge gradove nego ostaju kod kuće da bi mogli da stanuju kod roditelja.

Da li bi tržište nekretnina moglo da doživi krah?

Mnogima je proteklih godina stambeni kredit gotovo "nametnut". Uslovi otplate izgledali su jako povoljno, a banke su pravile veliku reklamu. Slično kao u Španiji ili u SAD-u. Ali grčki mehur od sapunice kao da se još drži. Razlog leži u tome da je za Grke kuća ili stan tradicionalno životna investicija. Neke druge vrste investiranja nisu tako popularne kao u nekim drugim zemljama. Sad ljudi pokušavaju da pregovaraju sa bankama kako bi razvukli kredite na duže vreme. Mnogima je to uspelo. Ali sad su još duže vezani za banke.

Kako je na selu?

Mislim da kriza na selo baš kao ni na ostrva još nije stigla. U svakom slučaju imate osećaj da se život tamo odvija nekim svojim ritmom. Možda je razlog to što su se ljudi tamo i pre krize uzdali pre svega u sebe same. Imali su svoju kuću, svoja polja ili svoj hotel. Nisu toliko zavisni od privredne razmene kao što je to slučaj u Atini ili Solunu. A možda su ljudi tamo jednostavno navikli skromno da žive. Tako je bilo pre krize i tako je valjda i danas.

Nezaposlenost je u julu iznosila 23,1 posto. Kako je onima koji još uvek imaju posao?

Ni pre krize život većine ljudi nije bio posebno raskošan. Nije mi jasno na osnovu čega inostrani mediji izveštavaju o visokim zaradama od 4.000 ili 5.000 evra mesečno. Ja takve ljude ne poznajem. Možda ih i ima, ali onda imaju poslove koji se dobili političkim vezama. To su apsolutno izuzeci. Većina mora da izađe na kraj s malim platama koje se sada još i smanjuju. Plate padaju za 30 do 40 odsto. Ljudi se snalaze, štede na novoj odeći. Prošlog leta 60 odsto Grka nije išlo na godišnji odmor.

Da li ima i onih koji nisu pogođeni krizom?

To da neko živi u Grčkoj, ovde zarađuje novac, plaća porez, i da kaže - "Mene je kriza zaobišla" - ne!, mislim da to ne postoji. Barem ja ne poznajem nikoga.

Intervju: Torsten G. Šnajders / Snježana Kobešćak

Odg. urednica: Ivana Ivanović