Grupna terapija za podeljenu zemlju
25. novembar 2017.
"Pod krovom pijace Markale u centru Sarajeva šarene se brda mandarina, jabuka, oraha, lešnika, badema i povrća. Sve je poređano sa puno ljubavi. Ali više nego voće i povrće u oči upada bordo-zid. Sunčevi zraci padaju na staklo, koje uokviruje imena. To su imena 67 ljudi, koje je na ovom mestu u februaru 1994. ubila srpska granata" piše Tagesšpiegel i nastavlja:
"Usred pijace nalazi se štand Bere Bešlagić. I njeno ime je moglo biti na zidu sa žrtvama. Čista je slučajnost što nije. "Prodavala sam neke kolačiće, kako bih zaradila za porodicu nešto para. Iz nekog nepoznatog razloga, zadržala sam na leđima ruksak." Ruksak ju je spasio od šrapnela i raskomadanih delova drvenih štandova koji su leteli razneseni eksplozijom.
Tada je Beri bilo 30 godina. Više od 20 godina od masakra na Markalama bivši general Mladić je osuđen na doživotnu kaznu zatvora za ubilačku, skoro četvorogodišnju opsadu glavnog grada BiH. Bešlagić je pratila presudu, ali ne želi puno da komentiriše. Kaže samo: "Dobio je šta je zaslužio". Mnogi njeni sugrađani osećaju i razmišljaju slično. Nakon presude u Hagu nije bilo nikakvog slavlja, aplauz preostalih "Majki Srebrenice" u Memorijalnom centru Potočari bio je najemocionalnija reakcija u BiH. Vladalo je tiho zadovoljstvo zbog zakasnele pravde."
Dodik: Presuda Mladiću - šamar srpskim žrtvama"
"Potpuno suprotne su bile reakcije u Republici Srpskoj. Predsednik Milorad Dodik je izjavio da je presuda "šamar srpskim žrtvama", nazvavši Mladića 'herojem, koji je sprečio novi genocid nad Srbima'. Na stvari potpuno isto gledaju mnogi Mladićevi fanovi u zemlji. Po njihovom mišljenju, Međunarodni sud za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji bio je politički sud, uperen protiv Srba. Taj prkos i preokretanje narativa tipični su za radikalni srpski nacionalizam u BiH.
On dolazi do izražaja i u spomeniku koji je u novembru podignut Vitaliju Čurkinu, bivšem ruskom ambasadoru pri UN. Čurkin, koji je umro u februaru, pre dve godine je vetom sprečio donošenje britanske rezolucije o Srebrenici u Savetu bezbednosti UN kojom trebalo da se osudi genocid nad više od 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka. Zbog toga je jedna srpska građanska inicijativa Čurkinu podigla spomenik od crnog mramora, na kojem na ruskom piše "Hvala". Zapravo su ovaj spomenik želelida postave u Srebrenici, ali to nije uspelo. Sada spomenik stoji u Istočnom Sarajevu. Kao što je podeljen glavni grad, tako je rascepkana cela zemlja. Pritom podela nije samo na "srpski" i "bošnjačko-hrvatski" deo, već postoji podela i unutar ovog poslejdnjeg.
Mostar je tako podeljen grad, iako je obnovljen Stari most koji je uništen u ratu. Na istočnoj obali je bošnjačka, a na zapadnoj hrvatska strana. Podela je prisutna na svim nivoima. To je posledica Dejtonskog sporazuma koji je 1995 zaustavio rat, ali priznao podelu... Kurupcija i nepotizam su još dva velika problema BiH kojoj njeni stanovnioci sve više okreću leđa. BiH ima najveću stopu iseljavanja na Zapadnom Balkanu. Pre svega mladi ljudi napuštaju zemlju, a Nemačka je jako omiljena."
Grupna terapija
Pošto nema perspektive za budućnost, pogled se stalno usmerava na prošlost koja nikako da prođe. To se odražava knjigama i filmvima u regionu. U bosanskim bioskopima se upravo prikazuje film Alena Drljevića "Muškarci ne plaču" koji govori o grupi ratnih veterana. Borili su se na različitim stranama i ozbiljno su traumatizovani. U hotelu na jednoj bosanskoj planini učestvuju u grupnoj terapiji. Nerado počinju da govore o onom što su doživeli. Stalno izbija bes i agresivnost među muškarcima koji jedne druge nazivaju četnicima i ustašama, da bi kasnije pričali o svojim dijagnozama ili se bratimili u pijanstvu.
Danas su svi oni na istoj - gubitničkoj strani. Pritom režiser Drljević ne relativizuje pitanje krivice. Jasno je da je srpski veteran učestvovao u najgorim strahotama, ali film ga ne denuncira. "Muškarci ne plaču" biće kandidovan za Oskara i može mu se samo poželeti da ga pogleda što više ljudi iz zemalja koje su nastale raspadom Jugoslavije. Možda bi ovaj film mogao imati dejstvo "grupne terapije".
Beri Bešlagić terapija nije potrebna. Sa pogledom na spomen nastradalim, ova 54-godišnjakinja, čiji je brat poginuo u ratu, kaže: 'Ovdje su umirali svi: Hrvati, Srbi, Muslimani' i dodaje: 'Ja ne mogu mrziti sve Srbe ili Hrvate. Za mene postoje samo dobri ili loši ljudi.' A onda mi puni kesu sa sušenim voćem na kojoj stoji: 'Bera-Kvalitet-Markale'. I neće da uzme pare", piše nemački list "Tagesšpigel"
Priredila: Jasmina Roze